Od 15. veka glavno nepisano pravilo osmanske dinastije glasilo je: „Vladaj, ili umri“. Zbog toga su se nakon odlaska sultana njegovi naslednici automatski delili na dve kategorije: novi vladar i osuđenici na smrt.
Sultan – izabranik sudbine?
Mnoge imperije u istoriji suočavale su se s unutrašnjim ratovima, koji su često dovodili u pitanje i opstanak same države. Braća su delila teritorije, a u sporove su se uključivali i stričevi i drugi rođaci umrlog vladara, dok su iza naslednika muškog pola često stajale i moćne žene. Bez efikasnog recepta protiv takvih sukoba bilo je vrlo teško sačuvati celovitost i veličinu države, a neke imperije su usled toga i propale.
Osmanski recept je pronađen, a bio je formulisan u jednom od zakona sultana Mehmeda Drugog Osvajača, odnosno Mehmeda Fatiha, u 15. veku. Original Fatihovog zakona nije sačuvan, postoje samo dva njegova prepisa, iz 1620. i 1650. godine.
U ime sveopšteg dobra, u tom dokumentu je bilo navedeno da je sultanu, kako bi sačuvao carstvo, dozvoljeno da ubije sve preostale naslednike prestola – braću i druge muške rođake, nezavisno od njihovih godina ili toga da li su skloni pobunama. Ubistvo nevinog, prema tradiciji, smatrano je manjim zlom od pobune i nereda u državi.
Poredak koji je važio do 1876. godine nije podrazumevao da vlast automatski prelazi u ruke najstarijeg sina. Ni vladar nije mogao da imenuje naslednika, jer je to protivrečilo utvrđenom verovanju da „sultana imenuje Svevišnji“. Presto je išao onome koga je odabrala sudbina.
„Vladaj ili umri“
U praksi tron je dobijao, kao prvo, onaj ko je bio fizički najbliže prestonici i ko je mogao da stigne u Istanbul pre ostalih naslednika, a kao drugo, onaj koji je do tog trenutka uspeo da uspostavi neophodne i korisne odnose i veze. Vest o padišahovoj smrti nije stizala do svih sinova istovremeno, nego uz neophodnu računicu. Pošto su se do kraja 16. veka osmanski naslednici tradicionalno obučavali da upravljaju državom u sandžacima, zasebnim teritorijalnim jedinicama unutar imperije, najpogodiji je, u strateškom smislu, bio sandžak koji je najbliži Istanbulu, odnosno Manisa. Njom je, po pravilu, upravljao najstariji sultanov sin sve do stupanja na presto.
Nakon dolaska prvog pretentendta u prestonicu, događaji su mogli da se odvijaju na razne načine, a bratoubistvo je bilo prilično često. Izračunato je da je 37 prinčeva stradalo zbog primene Fatihovog zakona. Još dvadeset trojica su bila pogubljena tokom života starog sultana, u okviru iste te borbe među naslednicima. Oni su osuđivani na smrt zbog dizanja buna i pokušaja organizovanja državnog prevrata, često izmišljenih.
Rekorder je sultan Mehmed Treći, koji je prvog dana svoje vladavine, 1959. godine, pogubio devetnaestoricu svoje braće. Sultan Murat Treći, unuk Sulejmana Veličanstvenog, obračunao se ne samo s nekolicinom maloletne braće, nego i s naložnicama pokojnog oca.
Postoji legenda o tome da je sultan Amhet Prvi, kada je došao na presto, odbio da ispuni Fatihov zakon protiv najmlađeg brata, pošto se gnušao onoga što su učinili njegov deda i otac. Ipak, razlog je bio mnogo prozaičniji – maloletni sultan jednostavno nije imao drugih potencijalnih naslednika.
Jedan od nedostataka ove prakse je bio upravo u tome što, u slučaju iznenadne smrti sultana, ukoliko on nema sinova, nije bilo novih pretendenata na tron. Takvo stanje stvari moglo je da dovede do opasnih pobuna u državi i zbog toga je vremenom primena Fatihovog zakona otišla u zaborav, ustupivši mesto, na prvi pogled, humanijoj, ali zapravo krajnje surovoj praksi: naslednici su prosto postajali zatočenici.
Soba za čuvanje naslednika
Na teritoriji palate Topkapi u Istanbulu pojavila se posebna prostorija – „kavez“. U tom zlatnom kavezu naslednici stariji od osam godina provodili su život sve dok se ne bi javila potreba da sami preuzmu upravljanje imperijom, do prirodne smrti, ili do pogubljenja koje, ipak, nije bilo sasvim isključeno, jer su sultani i dalje strahovali od konkurencije i pobuna.
U „kavezu“ su prinčevi živeli raskošno i imali su sve što im je potrebno. Mogli su da vežbaju, da gađaju iz luka, priređivane su im proslave s pesmom i plesom, izvođene su pozorišne predstave, čitani stihovi. Bilo im je dozvoljeno da imaju ljubavnice, ali decu nisu smeli da imaju. I nije bilo moguće napustiti „kavez“. Takav stil života nije se baš dobro odražavao na zdravlje naslednika. Ograničeni prostor i stalni strah od smrti dovodili su do razvoja psihičkih poremećaja, posebno kada je u takvim uslovima trebalo živeti nekoliko decenija. Jedan od poslednjih zarobljenika „kaveza“, sultan Mehmed Šesti, postao je vladar sa 56 godina, nadživevši trojicu braće sultana.
Naučnici, među kojima su i poznavaoci šerijata, odavno se spore o tome koliko je pravedan bio Fatihov zakon i da li je ubistvo nevinih dozvoljeno. U svakom slučaju, pre donošenja odluke sultan je analizirao specijalni dokument ulema, priznatih poznavalaca islama, koji su mogli i da mu oduzmu privilegiju da se obračuna s braćom. To ga, međutim, nije sprečavalo da se obrati za savet drugim učenim ljudima, tako da je željena dozvola za bratoubistvo uvek bila dobijana, pre ili kasnije. Ipak, naslednici koji su na ovaj način eliminisani bili su sahranjivani s počastima u skladu sa svojim rangom, pored samog sultana.