Rusija na kolenima samo kada se Bogu moli /video/

Knjigu koju je krajem oktobra objavila kompanija „Novosti“ Šekler je počeo da piše u aprilu, pošto je ukrajinska kriza već uzela maha. Na pitanje otkud takva knjiga iz pera našeg poznatog virusologa i mikrobiologa Veterinsarskog instituta u Kraljevu, koga je najšira javnost po tome upoznala tokom najžešćeg perioda pandemije kovida, on napominje da se sličnim štivom bavi poslednjih 12-13 godina. Objavljivao je analitičke tekstove, kolumne i o Rusiji, Belorusiji, o Vladimiru Zelenskom još kada se kandidovao za predsednika Ukrajine, pisao i objavljivao na razne istorijske teme, ali i one iz domena privrede pa i kulture.

U emisiji Sputnjik intervju Šekler kaže da je bilo anegdotski kada je sa pojavom pandemije napisao tekst o koroni, a urednik Nove srpske političke misli, Đorđe Vukadinović, gde je najčešće objavljivao tekstove, gotovo ga prekoreo konstatacijom - šta sad ti pišeš o koroni, drži se onoga što znaš. Nije znao da je zapravo to njegovo dugogodišnje profesionalno polje delovanja, da je po diplomiranju na Veterinarskom fakultetu magistrirao iz imunologije, a potom doktorirao na mikrobiologiji.

Knjiga se na gotovo 300 strana bavi istorijatom stvaranja ukrajinske države koja je, kako kaže, na njegovo veliko iznenađenje svoju samostalnost i državnost dobila prvi put tek 1991. godine sa raspadom Sovjetskog saveza. Zaokružena priča koja je, napominje autor, ispričana sa namerom da ukaže na mnogobrojne i zaboravljene činjenice, kreće od 882. godine i formiranja prve ruske države sa sedištem u Kijevu. Narodna Republika Ukrajina je prvi put formira 1922. Godine u okviru Sovjetskog saveza, da bi njegovim raspadom postala samostalna država.

„Vi kada hoćete da formirate naciju i odelite je od druge onda je najveći problem kako da je oštro odelite od najsličnije. Videli smo kada su u Crnoj Gori počeli da prave naciju, da Crnogorac nema veze sa Srbinom, tri stvari morate da uradite – da odvojite jezik, crkvu, što je iracionalno jer crkva po pravilu dugo traje i morate da promenite istoriju“, kaže on.

Ista stvar je i u Ukrajini. Za mene je frapantno da ljudi u Ukrajini 2020. godine kada koriste internet i pretražuju Vikipediju u 90 odsto slučajeva koriste ruski jezik. Na društvenim mrežama kada se dopisuju međusobno koriste ruski.

On u knjizi dokumentovanoj mnogobrojnim izvorima podataka koje je koristio, a prevshodno zapadnim, kaže da je bio zanimljiv rezultat ankete napravljene u srednjoj školi o tome koji jezik koriste. Pre nego što im je dat anketni listić na popunjavanje, pitali su ih, što je takođe bio deo ankete ali to deca nisu znala, hoće li da anketni listić bude na ruskom ili ukrajinskom jeziku. I 90 posto je tražilo da bude na ruskom jeziku. Kada su, međutim, odgovarali na pitanje sa listića koji jezik koriste oni su upisivali -ukrajinski.

Uz to saznanje o „mladosti“ ukrajinske države, za njega je ipak najveće iznenađenje bilo to do koje mere je nacizam prisutan u ukrajinskom društvu.

„Meni je bilo nepojmljivo da imaš naciste u zemlji koja je toliko žrtva imala od tog istog nacizma“, kaže naš sagovornik.

Na pitanje kako to objašnjava, on smatra da je do njegovog povampirenja došlo zato što je to Zapadu bilo potrebno. Kako je i bivša nemačka kancelarka Angela Merkel nedavno priznala, a to posle potvrdio i bivši francuski predsednik Fransoa Oland, potpisivanje Minskih sporazuma je bilo samo zamajavanje njima da bi se kupilo vreme i Ukrajina osnažila, pre svega vojno, u neizbežnom sukobu sa Rusijom, na šta je Zapad računao u pokušaju da Rusiju baci na kolena.

On u knjizi podseća na dokumentarni film italijanskih novinara „Ukrajina-skrivena istina“ emitovan 2017. godine u kome, osokoljeni upravo podrškom Zapada plaćeni snajperisti bez zazora u kameru priznaju kako su angažovani da ubijaju ljude po Kijevu da bi za to bila optužena druga strana, aktuelna vlast, kako bi bila srušena. Neki se nisu libili da u filmu žale što im je umesto obećanih 50.000 evra isplaćeno samo 10.000.

Kijevskom evromajdanu i zločinu u Odesi 2014. godine kada su Rusi živi spaljivani posvećen je i film „Ukrajina:maske revolucije“ francuskog novinara Pola Moreire. U njemu su glavni akteri nacistički nastrojeni ekstremisti koji su otvoreno govorili o „podvizima“ koje su izveli pa se iz jednočasovnog filma jasno vidi ko je bio glavna snaga te „revolucije“.

Poseban odeljak u knjizi posvećen je biolaboratorijama u Ukrajini koje je sa tamošnjim Ministarstvom zdravlja osnivalo američko ministarstvo odbrane. Kakao napominje, da bi se nešto nazvalo biolaboratorijom u onom vojnom smislu, što podrazumeva proizvodnju biološkog oružja, to nije obična laboratorija.

„Ovde je jasno da je u silne projekte uložen silan američki novac. Jasno je da od 2014. godine novac u Ukrajinu nigde nije ulagan da se poboljša život tog stanovništva posle te čuvene revolucije nego je samo jačana vojska i ulagano je u te projekte koji su krajnje neobični. Bilo je mnogo više drugih zdravstvenih problema koji su zahtevali ulaganje velikih sredstava ako ste želeli da im pomognete, a ne da u zemlji koja ima malo obolelih od tuberkuloze u Harkovskoj oblasti praviš posebnu laboratoriju za to, a ima mnogih drugih bolesti za čijim lečenjem i ulaganjem u to zdravstvo Ukrajina vapi. Čudan je izbor prioriteta“, ističe naš poznati virusolog i mikrobiolog.

Na pitanje na kakav zaključak navodi taj izbor prioriteta, on kaže da navodi na to da je neko tu hteo da se bavi istraživanjima kojima nije mogao u svojoj zemlji.

„Laboratorije koje tamo postoje, za koje su i SAD rekle da postoje, imaju određene projekte, programe kojima se bave. Malo je čudno da u tim laboratorijama vrlo često upravljaju Amerikanci, odnosno stranci i krajnje je neobično da ima puno stranaca koji rade u tim laboratorijama. Meni je jedna stvar super jasna - nema šanse da neko vama otkrije metodologiju i u tom pravcu ne treba ići. Ali treba ići u tom pravcu šta je tu tražio taj biološki materijal koji hipotetički može da se koristi za biološko oružje“, ističe Šekler.

On u knjizi ukazuje na podatke do kojih je došao američki novinar Kristofer Danlap, prema kojima je u jednom od eksperimenata učestvovalo 4000 ukrajinskih vojnika koji je rezultirao sa smrtnim ishodom nekolicine i teškim zdravstvenim posledicama po mnogo njih, o čemu su podaci poslati u SAD . On je navodio i da su nove biolaboratorije u u Pesočinu i Podvorki prikupljale biološki materijal od stanovnika Harkova. Američkom novinaru je bilo u svemu najčudnije što je broj obolelih od tuberkuloze u Harkovu 2016. godine bio 229, da bi se broj teško obolelih od te bolesti po pokretanju projekta za njeno suzbijanje popeo na neverovatnih 30.000.

Takva istraživanja i osnivanje biolaboratorija se, kako kaže, rade tamo gde je stanovništvo, po njima, manje vredno, u državama gde je manja kontrola, gde je manje zakonodavstvo i gde nisu sposobni da otkriju šta se u tim laboratorijama uopšte radi.

Čak postoji i izraz koji oni koriste – manje vredan beo život, napominje Šekler, ističući da je bio iznenađen kada je to našao.

On kaže da je nezahvalno pitanje kako će se aktuelna ukrajinska kriza završiti na terenu.

Ili, kako to Šekler navodi u knjizi: Imam potrebu da kažem da Rusija može biti na kolenima samo kada se Bogu moli!