Grujičićeva se seća kako je 70-ih godina gledala rusku seriju „Sedamnaest trenutaka proleća“ o ruskom špijunu usred fašističkog Berlina, Maksu Otu fon Štirlicu koji je u Rusiji, ali i drugde, postao simbol za vrhunskog agenta.
Nepodobna za špijuna
„Štirlica i njegovu borbu usred nemačke komande tada u Berlinu je pratila cela bivša Jugosalvija, ne samo Beograd i Srbija. Da biste bili takav špijun morate za to da budete obučeni. Da biste se obučili ne možete to uraditi za par meseci, nedelja, godina, vi morate rasti i morate imati zaista određene psihološke predispozicije da biste mogli da budete takvi i da nijednog trenutka ne posumnjate u ispravnost onog što radite“, primećuje naša sagovornica, dodajući da se divi ljudima koji su imali takvu svest da rade za dobrobit svog naroda i ne pokleknu već ostanu čvrsti u tome da je njihov stav jedini ispravan i da se bore protiv zlikovaca kako je to činio Štirlic.
Ističe odmah da ona spada u osobe koje će radije umreti nego da ne kažu šta misle i da zato smatra da nije za špijuna.
Na pitanje kako onda objašnjava da se našla na famoznom spisku, Grujičićeva uz osmeh konstatuje da papir svašta trpi.
„Mogu da pišu šta hoće i da pričaju šta hoće, znam ko sam, šta sam, šta iza sebe ostavljam i znam šta još želim da uradim u životu. Uopšte me ne tangira ko šta piše, kada, zašto piše, sutra ću verovatno biti nemački špijun ili neki drugi. Ali je zanimljivo da uporno traže ruske špijune u Srbiji, pritom znajući da je srpski narod vrlo benevolentno raspoložen prema ruskom narodu i da tu postoji neraskidiva veza koja se možda samo genetski može objasniti.“
Ne može, kaže, nikom da zabrani da se bavi takvim stvarima, a smatra da je reč o ljudima koji žele da na neki način skrenu pažnju na sebe.
„To su ličnosti koje nisu ispunjene, možda dobijaju i novac da to urade, a neko možda ima i psihičke probleme pa mora takve stvari da radi. Ima tu više objašnjenja“, pola u šali a pola ozbiljno će Danica Grujičić.
Nek potraže pomoć psihologa ili psihijatra
Kao lekar razmišlja i da li bi mogla da pomogne autorima takvih spiskova ali, kako ističe, ne veruje da može sem ako nemaju tumor na mozgu. Preporučuje im, dotle, razgovor sa psihologom, a ako ovaj proceni da treba, onda i psihijatra.
„Ali ako je magnet u redu, skener u redu ja kao neurohirurg nemam šta da radim.“
Na pitanje da li je možda viđena kao „ruski agent“ zato što se školovala u Moskvi, Grujičićeva se priseća da je u Rusiji, u bivšem Sovjetskom Savezu živela od 16. do 19. godine, te da tamo ni u srednjoj školi, ni na fakultetu nije osetila nikakvu razliku u odnosu ljudi prema sebi niti je osetila da je njihov mentalni sklop drugačiji nego kod ljudi u bivšoj Jugoslaviji u koju se potom vratila. Njeni prijatelji su danas ugledni lekari s kojima, kako kaže na žalost, nije ostala u kontaktu ali bi možda jednog dana volela da ih vidi.
„O špijunaži naravno ne može biti ni reči. Svako ima pravo da voli - neko voli Ameriku, Englesku, neko se divi Nemačkoj. Ja prvo volim Srbiju i to je moja zemlja, onda volim BiH jer mi je tata odande, jer tamo sam provodila leta i jer je to po lepoti jedina zemlja koja može da konkuriše Srbiji, i onda je na trećem mestu Rusija jer sam tamo provela neki deo svoje mladosti. Što ne znači da ne volim i Rim, da mi se ne sviđa Kopnehangen, Napulj“, nabraja ministar zdravlja.
Pitamo je na kraju u šali kakvu je to državnu tajnu odala kad je zaslužila epitet agenta.
„Verovatno državnu tajnu da Srbija treba da bude najbolja u regionu. To bi trebalo njih pitati – na osnovu čega su oni zaključili da ako neko ima svoje mišljenje o svemu i govori svoje mišljenje jasno i glasno sa argumentima onda je obavezno špijun. Iskreno rečeno, mi Srbi možda zato nismo ni popularni kod nekih imperijalističkih naroda zato što uvek imamo svoje mišljenje o svemu. Zato ja obožavam moj narod i samo nek takav ostane“, poručuje Danica Grujičić.
U videu pogledajte celu specijalnu Sputnjikovu emisiju o „ruskim špijunima“ u Srbiji, a povodom lova na „Putinove agente“:
Takođe, pogledajte i ceo novogodišnji intervju sa Danicom Grujičić: