Jedina ljubav Ivana Groznog: Čime je lepa Anastasija smekšala srce neumoljivog cara

Posle njene smrti, car Ivan Grozni, bez obzira na svoju žestoku narav, do kraja života je čuvao nežne uspomene na nju. Ona je bila jedini svetli tračak dobrote usred pokvarenosti, mržnje i zavisti njegovih neprijatelja, prenosi portal "Kulturologija.ru".

Anastasija Romanova poticala je od roda Zaharevih-Jurjevih, koji su se kasnije prozvali Romanovima. Datum njenog rođenja nije poznat, ali istoričari pretpostavljaju da se rodila 1530. godine, na dan mučenice Ustine (2. oktobra). Anastasijin otac Roman Jurjevič Koškin-Zaharev-Jurjev bio je savetnik kneza Vasilija Trećeg, oca Ivana Četvrtog, ali zbog rane smrti nije uspeo da se proslavi.

Postavši udovica, njena majka Uljana Fjodorovna morala je sama da brine o deci. Stariju kćerku Anu udala je za kneza Vasilija Sickog, a mlađu Anastasiju poslala je na smotru nevesta koju je priredio 16-godišnji Ivan Četvrti. Anastasijin ujak Mihail bio je mentor maloletnom Ivanu Četvrtom. Smatra se da je upravo on uticao na sudbinu svoje rođake, uzdigavši tako dinastiju Romanovih.

U skladu s tradicijom drevne Rusije, Ivan Četvrti se obratio za pomoć bojarima i knezovima u potrazi za blagorodnom i dostojnom životnom saputnicom, pa je 1547. godine u Kremlju, uz prisustvo bojara i dvorjana, održana smotra. Car je birao među 30 devojaka, koje su imale po 14 godina.

Carev pogled se zaustavio na mladoj lepotici Anastasiji. Njena lepota, pravilne i plemenite crte lica, pitomi pogled, duga gusta kosa i krotka narav osvojili su mladog cara.

Prema radovima istoričara Nikolaja Karamzina, na izbor Ivana Groznog uticali su izuzetni lični kvaliteti devojke, a ne njeno poreklo. Imala je sve što je tražio u svojoj budućoj saputnici: čednost, krotkost, religioznost, um i lepotu. Porodica lepe neveste prikupila je miraz, dopunivši ga carskim poklonima: zlatnim krstovima, minđušama s dragim kamenjem, narukvicama i drugim dragocenostima. Bojari su, međutim, smatrali da će carska nevesta koja ne pripada iskonski plemićkom rodu, uniziti čast plemenite loze Rjurikoviča.

Bez obzira na sud svojih najbližih saradnika, Ivan Četvrti je ipak izabrao Anastasiju Romanovu, s kojom je bio srećan, ali ne dugo. Ona je bila njegova verna žena, koja mu je sve praštala, posvetivši se u potpunosti suprugu i deci. Anastasija je caru rodila šestoro sinova i kćeri, ali je četvoro umrlo u ranom uzrastu.

Prvenac Dmitrij poginuo je pod prilično čudnim okolnostima: dadilja ga je slučajno utopila u vodi. Nakon toga pojavile su se glasine da to nije bio nesrećni slučaj, nego ubistvo koje su planirali i organizovali carevi neprijatelji. Samo dvojica sinova koje je rodila Anastasija ostala su živa: Fjodor i Ivan. Ivana, poznatog po veličanstvenom radu Ilje Rjepina, ubio je, prema legendi, rođeni otac tokom jedne velike svađe. Drugi sin, Fjodor Prvi Ivanovič je na proleće 1584. došao na ruski presto.

Carica se isticala i kao vrlo vešta vezilja. U jednoj kuli u okviru carske rezidencije nalazila se radionica, u kojoj su se žene bavile šivenjem i vezom. Uglavnom su izrađivale portrete svetih velikomučenika, a carica je tamo provodila mnogo vremena, praveći pauze samo tokom trudnoće.

Iz udžbenika istorije poznato je da je Ivan Grozni bio istaknuti državnik, koji je važio za tiranina i despota. Bez obzira na bistar um, imao je nepouzdan i neobuzdan karakter. Bio je žestoke naravi i bio sklon krajnostima. Nije znao za meru ni u vlasti, ni u uživanju. Činilo se da je njegovo srce bilo bezosećajno i da nije imalo ni trunku milosti prema ljudima.

Bez obzira na nežna osećanja prema prvoj suprugi, car nije menjao svoj način života: pio je i zabavljao se dok ga je žena čekala u odajama. Ivan Grozni je varao suprugu, a kada je bio pijan, čak joj se i hvalio i prepričavao joj svoje avanture. U nastupima besa Ivan Četvrti je svoju ženu javno nazivao „devojkom“, na radost svog okruženja koje je smatralo da Anastasija nije dostojna titule carice.

Njen život na dvoru je bio težak, oko nje su se neprestano plele intrige, bojari su pokušavali da slome volju gospodara i da ga podstaknu da protera „nedostojnu“ suprugu. Oni su ometali i carsku delatnost usmerenu na jačanje države, a ponekad su to radili i otvoreno, ne plašeći se samog cara.

Anastasija je, ipak, uspela da osvoji srce tiranina svojom krotkošću, dobrotom, umom i duhovnošću. Bez obzira na devojke koje su ga okruživale, car se uvek vraćao Anastasiji, jer je shvatao da od nje bolju i dražu neće naći. Carica je supruga volela požrtvovano i sve mu je praštala. Uspela je donekle da omekša njegov despotski karakter i da utiče na njega da prekine sa svojim surovim i besmislenim ubistima, kao i da oslobodi stotinak zatočenika.

Mlada carica je odmah prirasla za srce i prostom narodu. Svaki njen izlazak iz Kremlja za njih je bio pravi praznik. Plenila je svojom dobrotom i spremnošću da pomogne svima kojima je to bilo potrebno.

Posle rođenja svakog deteta carica se veoma dugo i teško oporavljala. Njeno narušeno zdravlje dodatno su pogoršavale spletke bojara. Ona se iznenada teško razbolela 1559. godine, nakon velikog požara u Moskvi. Car je bio ozbiljno uplašen zbog stanja svoje supruge i doveo joj je najbolje lekare. Ipak, nijedan od njih nije mogao da mu odgovori od čega boluje njegova žena. Jedino što su mogli da mu navedu kao mogući uzrok jeste to što je često rađala i što je bila potresena zbog požara.

Car nije mogao da gleda kako iz dana u dan snaga napušta Anastasiju. Posvađavši se s lekarima i savetnicima, zabrinut zbog požara, Ivan Četvrti je Anastasiju odvezao u carsku rezidenciju u Kolomenskom. Koliko god da je želeo da joj pomogne, sve je bilo uzalud. Anastasija je umrla. Caričina nerazjašnjena smrt oduzela mu je zdrav razum. Niko ga do tada nije video u takvom stanju: jedva je stajao na nogama tokom njene sahrane i neutešno je ridao kraj njenog groba u Voznesenskom manastiru, koji se nalazio na teritoriji moskovskog Kremlja. Mnogo je ljudi došlo da se oprosti sa caricom. Grad je bio u žalosti: oplakivao je prosti narod, a sirotinja je čak odbila da uzima milostinju tog dana.

Posle Anastasijine sahrane car je postao još suroviji. Žestoko je mučio svoje bivše saradnike Silvestra i Adaševa, a kasnije ih je bez milosti ubio. Moguće je da ga je na to podstaklo to što se njegova bivša supruga uvek s oprezom odnosila prema njima dvojici, o čemu je u više navrata govorila caru. Vremenom je tuga donekle popustila, ali Ivan Grozni je do kraja života čuvao u srcu sećanje na svoju prvu suprugu, koju su, prema njegovom mišljenju, otrovali.

Prema crkvenim kanonima, car je imao pravo da se ženi tri puta. Nakon prvog braka nijedna od narednih supruga i ljubavnica nije uspela da se uporedi s ljubavlju njegovog života – Anastasijom. Interesantno je i to da su sve kasnije supruge cara nestajale bez traga i glasa.

Pre dvadesetak godina, prilikom iskopavanja posmrtnih ostataka Anastasije, naučnici su u njenoj kosi i delovima odeće pronašli povećanu dozu otrova. To potvrđuje mišljenje Ivana Groznog da su caricu otrovali njegovi neprijatelji.