Manje poznato o „imperiji zla“: Kako je nastala najslobodnija zemlja sveta, koja je pobedila fašizam

Ruska socijalistička federativna republika, Ukrajinska, Beloruska i Zakavkaska, stvorile su Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Pri tome je svaka od republika bila formalno suverena država.

Sovjetski savez je tada postao najslobodnija, najdemokratskija, najprogresivnija država na svetu. Prava i mogućnosti koje su dobili građani te zemlje, bili su prosto nezamislivi za ljude tog vremena. Danas, kad se SSSR pominje samo kao „imperija zla“ treba se setiti šta su današnje generacije nasledile od nje.

Mogućnost da biraju i budu birani, dobili su milioni ljudi. Na zapadu se to pravo ograničavalo na razne načine, uključujući i imovno stanje ili pripadnost određenom društvenoj grupi.

Ruske žene su bile prve u svetu koje su dobile ne samo pravo glasa, nego i pravo da se školuju i da budu plaćene jednako kao muškarci. Prva žena u savremenoj istoriji, članica neke vlade, a potom i prva ambasadorka, bila je Aleksandra Kolontaj.

Na Oksfordu i Kembridžu, žene su mogle da se školuju tek nakon pedeset godina.

Nezaposlenost je u SSSR-u bio nepoznat pojam. A zaposlenost je sa sobom donosila čitav niz privilegija koje su na Zapadu mogli samo da sanjaju - besplatan stan, besplatno lečenje, plaćeni godišnji odmor, uz takoreći besplatne komunalne usluge, plus plaćeno letovanje ili zimovanje na moru ili u banjama, na planinama. Istina, bili su redovi i spiskovi, ali su svi stizali. Bilo je i besplatnih karata za pozorište, operu, bioskop, poklona od firme raznim povodima, makar bili i mali, ali – pokloni.

Dete radnika ili seljaka moglo je postati filozof, general, profesor, lekar, ministar. Čak i šef države.

Simbol sovjetske vlasti bili su i raskošni domovi pionira u najlepšim zgradama i dvorcima raznih gradova, ali i letnji kampovi od kojih su neki, kao na primer Artek, postali i međunarodni. U njima su sva deca imala obezbeđen besplatan boravak.

Ni o čemu sličnom u to vreme nisu mogli da sanjaju ljudi u tada najnaprednijim zemljama sveta.

Naređenje da se izgradi jedan od najlepših metroa na svetu, u kome je svaka stanica, kopija balskih dvorana plemićkih dvoraca, izdao je upravo Vladimir Iljič Lenjin, a izgradnju nastavio ozloglašeni Staljin.

Oni su odlučili da se u stan svakog radnika uvede struja, topla voda, centralno grejanje. I putevi i mostovi i hidrocentrale i brane i stotine novih gradova oko tek otvorenih fabrika… U svakom od njih je morao biti i dom kulture, i biblioteka, i pozorište, i klinike, i obdaništa, i škole, i gradski prevoz – sve ono što tada nisu imali ni svi evropski megapolisi. Stići i prestići Ameriku – bila je deviza pod kojom se živelo. Let Gagarina u kosmos bio je ostvarenje tog sna, a pobeda nad fašizmom i Hitlerom spasila je svet!

Mnogi će na sve ovo postaviti pitanje – a po koju cenu, misleći na represije i na Gulag, čije postojanje danas niko ne spori. Činjenica je da je 1920. bio građanski rat, čije su posledice postale političke čistke. Nije sporno da je to bila cena koju je ruski narod platio za svoju revoluciju i za svoju budućnost.

Zemlja se tada razvijala neverovatnom brzinom, - deset procenata godišnje, trideset godina za redom, uprkos sankcijama koje su već tada postojale, uprkos antisovjetskoj propagandi koja se širila, ne zato što je zapad brinuo za demokratiju u SSSR-u, nego se bojao da će se radnička klasa u njihovim zemljama probuditi i tražiti sve ono što su imali sovjeti.

Moskva je tih godina postala meka svetske avangarde. Svet su osvojili filmovi Ejzenštajna, pisao je Majakovski, Pasternak je dobio Nobelovu nagradu, Prokofjev i Šostakovič su osvojili svet muzike.

Sto godina je prošlo, ali taj datum, ma šta se o njemu govorilo, zauzima posebno mesto u životu svih onih koji su živeli u SSSR-u i njihovih potomaka. To se vidi na svakom koraku – na ulicama se i danas prodaju simboli velike države, majice, zastave, značke, kape, satovi. Himna Rusije je prerađena himna SSSR-a. S nostalgijom se mnogi sećaju vremena kada je hleb bio gotovo džabe, ključevi od dobijenog stana se ostavljali ispod otirača, kad nije bilo telefona, stranih automobila, interneta… deca se slobodno igrala po dvorištima, pentrala po drveću, igrala žmurke, a roditelji se okupljali po kućama, čitali knjige i pričali o njima…

Bilo je to, kažu, i strašno i divno vreme.

Jubilarna godišnjica osnivanja Sovjetskog Saveza, neće biti svečano obeležena. Uprkos različitim mišljenjima o ulozi i značaju SSSR u svetskoj istoriji, jedino je Komunistička partija Rusije, na čelu sa s Genadijem Zjuganovim, predložila Državnoj dumi da usvoji nekoliko zanimljivih izjava. Prva od njih je da se obeleži stota godišnjica osnivanja, ali i trideseta godina raspada SSSR-a.

Prema njihovom mišljenju potrebno je zvanično pozitivno oceniti ogroman uticaj zemlje boljševika na tok svetske istorije, a da se ova godišnjica, kao „izvanredan istorijski datum“ proprati nizom prigodnih svečanosti.

Drugi predlog komunista odnosi se na tridesetogodišnjicu raspada zemlje i da se da podrška izjavi predsednika Rusije "da je raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa 20. veka".

Uz to, trebalo bi, kažu komunisti, da poslanici Državne dume oštro osude sporazum između Republike Belorusije, Ruske Federacije i Ukrajine o stvaranju Zajednice Nezavisnih Država (ZND), potpisanog u Minsku 8. decembra 1991. godine, i potvrde svoj stav, od 15. marta 1996. godine, da sporazum o stvaranju ZND u delu koji se odnosi na okončanje postojanja SSSR-a nema pravnu snagu za Rusiju".