Vest da je ovaj nagrađivani srpski i portugalski pisac i najpoznatiji arhitekta među književnicima preminuo, iznenadila je mnogobrojne čitaoce romana „Estoril“ i „Zamalek“, zbirke priča „Odakle sam bila više nisam“, ovenčanih značajnim domaćim i inostranim priznanjima.
Sam Tiago Stanković govorio je da je spisateljski zanat naučio od najboljih, prevodeći njihova dela - od Saramaga i Pesoe, do Andrića i Dragoslava Mihailovića.
„Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Potom sam počeo da pišem. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kaže,“, govorio je Tiago Stanković.
Na vest o njegovom odlasku urednik Stankovićeve knjige „Odakle sam bila više nisam“ Vladislav Bajac kaže da je Dejan Tiago Stanković u njegovim očima do današnjeg dana ostao isti onaj mladić čiji je rukopis otkrio 2011. godine.
„Taj sam rukopis otkrivao prvo sebi, a potom i drugima. Posle tako jedinstvene knjige „Odakle sam bila više nisam“ nastao je 2015. i roman „Estoril“, koji smo preveli i na engleski za Geopoetikinu ediciju Srpska književnost u prevodu, a koji je potom kao britansko izdanje tamo ovenčan i književnom nagradom“, podseća Bajac.
Prvi susret sa nagrađivanim piscem Tiagom Stankovićem i za Srđana Krstića, urednika u „Laguni“ dogodio se preko rukopisa.
„Mi smo se upoznali preko rukopisa. Do mene je stigao njegov još u začetku „Zamalek“ a ja sam odmah primetio nešto što ću često da ponavljam da je pred mene stigao rukopis čoveka koji ima laku ruku. Ja Tijaga prvenstveno poznajem kao pisca i kao autora, mi smo se jedan drugome obraćali sa „moj pišče“ i „moj uredniče“, kaže Krstić.
On se seća da na Stankovićevim knjigama nije bilo puno rada, najviše je, kako kaže, bilo izbacivanja budući da je puno pisao.
„ Puno je radio i onda smo se preganjali najčešće oko toga šta će da ostane u knjizi, gde šta ide, kako ćemo šta da posložimo. Da se ne bismo sastajali u kancelarijskim prostorima imali smo običaj da prošetamo po Kalemegdanu, oko paviljona Cvijete Zuzorić. Raspravljali smo oko toga šta dalje, kako i došli smo tako do dve knjige - prvo smo napravili „Zamalek“ koji je postigao izvanredan uspeh i do „Odakle sam bila više nisam“ koja je nastala od nekih njegovih zbirki priča i koja se u podnaslovu zove „Roman o mom Lisabonu“.
Tiagovo pisanje krasila je retka pojava poželjne originalnosti, dodaje Vladislav Bajac.
„Originalnosti ali i blizine širokoj publici. Velika je šteta što nećemo biti svedoci nastavka karijere jednog talentovanog autora. Ja bih i kao pisac rado bio i dalje znatiželjan da otkrivan njegove nove knjige. Veoma mi je žao što nam sudbina to neće dozvoliti.“
Podsetivši da se knjige Tiaga Stankovića bave „malim ljudima“, Krstić upravo to njihovo svojstvo ističe kao posebnu vrednost.
„U „Zamaleku“ imate čoveka koji sedi na stolici ispred velike zgrade, neka vrsta egipatskog domara koji je obrađen kao izvrstan lik. Ima puno likova u „Lisabonu“ koji su mali, obični ljudi koje srećete svuda na ulici, ali imaju neku svoju istoriju, priču. To je veština da se prikažu ljudi, svakodnevni život, sve ono što možete da prepoznate, a da se to predstavi jednim lakim, razumljivim stilom, „upucavanja“ umetnosti, što je čest slučaj u današnjoj literaturi koja teži da bude umetnička po svaku cenu, a nije. Kod Dejana Tiaga Stankovića jednostavno imate knjigu koju ćete da pročitate, da uživate u njoj, i da nešto novo saznate.“