Ovo opersko remek-delo urađeno je u koprodukciji „Narodnog pozorišta“ u Beogradu i „Opere i teatra Madlenijanum“ koji su do sada realizovali već nekoliko veoma uspešnih zajedničkih predstava.
Reditelj ističe da naslovna junakinja, kao mitski lik dela koje je vremenski pozicionirano u imaginarno doba stare Kine, uprkos svom bajkovitom okruženju, poseduje izrazito ljudske osobine ličnosti i vrlo realne psihičke raskole sa kojima se i običan čovek susreće.
„Podvlačim tematiku zaljubljivanja, a ne same ljubavi, jer je upravo zaljubljivanje princa Kalafa u princezu Turandot jedna nuklearna uvertira, čiji napon i opsesivna izdržljivost sprovode delo i igraju bitnu ulogu u transformaciji same Turandot. Ona se, iz jedne hladnokrvne, rigidne i linearne ličnosti, pretvara u nežno i humanizovano ljudsko biće koje je razrešeno tamnice sopstvenih misli i koje se oslobađa sopstvene surovosti“, otkriva mladi i veoma talentovani Mario Pavle del Monako koji prvi put režira u Beogradu.
Maestro Stefano Romani, pod čijom je palicom pre dve i po godine održana premijera još jedne Pučinijeve opere „Manon Lesko“, urađene takođe u koprodukciji „Narodnog pozorišta“ u Beogradu i „Madlenijanuma“, ističe da mu svako dirigovanje „Turandot“ izaziva posebne emocije.
„Nažalost, Pučini nije mogao da ode dalje od smrti robinje Liu. Taj trenutak pretočio je u muziku na jedinstven i neponovljiv, majstorski način. Za nas, dirigente, i danas ostaje dilema da li da idemo dalje, do kraja dela koje je napisao Alfano ili da stanemo tamo gde je stala ruka velikog maestra. Iskreno, svaki put kad dirigujem „Turandot“, duša me uvek navodi da kažem: Pučini je ovde mrtav, sve što se sada dešava nije Pučini, već želja čoveka da uvek svemu stane na kraj. Ali...“
Priznati italijanski dirigent smatra da je „Turandot“, od svih dela slavnog kompozitora, možda i najzahtevnija za izvođače jer od njih traži izuzetnu posvećenost kako na tehničkom, tako i na interpretativnom nivou.
„Neke od arija iz ove opere smatraju se među najtežim za pevanje jer je Pučini sa njima, skoro, stigao do granica nemogućeg. Ta, veoma bogata i impozantna orkestracija, zahteva raskošnu i više nego ogromnu, dominantnu pevačku snagu koja ne sme da dozvoli da je, u pojedinim segmentima, pokriju instrumenti. Rad na ovoj operi iziskuje ogroman napor i pažljivo proučavanje kako bismo na najbolji način dočarali Pučinijeve misli“, ukazuje iskusni gospodin Romani koji je na svetskoj sceni prisutan već više od trideset godina nastupajući na kamernim, koncertnim i operskim podijumima širom planete.
U predstavi učestvuju Hor i Orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu.
Osim dirigenta, internacionalni deo autorske ekipe čine i Vilijam Orlandi (scenograf i kostimograf), Volfgang fon Zubek (dizajner svetla) i asistent kostimografa Frančesko Bonati koji kaže:
„U ovom svetu gde su osećanja zabranjena, svaka individualnost je izbrisana, potlačena, skrivena lakiranim i obojenim maskama, ali istovremeno anonimna i otuđujuća. Ali, kada se ova priča dešava? U kojoj eri se dešava priča o Turandot? Ako protagonisti nose kostime inspirisane kineskom tradicijom, sa lakim i skupocenim tkaninama, svet oko njih je mračan i misteriozan, i premešta radnju u sumoran i beskrupulozan svet. U spoju antičkih i savremenih elemenata, Pučinijevo delo podseća da se otvaranje srca, prihvatanje bola i mogućnost da se pogledamo u oči tiče svih nas, juče kao i danas“, smatra Bonati.
Koreografiju je uradio Miloš Kecman, stručni saradnik na predstavi bila je Ivana Dragutinović Maričić, koncertmajstori su Edit Makedonska i Vesna Janssens, šef Hora je Đorđe Stanković, dok je pevače, pored maestra Romanija, pripremao i dirigent Đorđe Pavlović, preneo je Tanjug.