Odlazi cirkus: Hoće li uopšte i biti narednog Mundijala u Americi?

Tokom vremena fudbal jeste postao najvažnija sporedna stvar na svetu. Za stotine miliona ljudi, u periodu održavanja Svetskog prvenstva čak i za milijarde.

Pomalo, liči to sve i na cirkus, gde se svašta može doživeti, videti. Liči i po tome što će se mnogo toga još neko vreme prepričavati, zatim zaboravljati, pa onda sa sledećom cirkuskom predstavom upoređivati.

A kako i ne bi ličilo, kada je ta sporedna stvar dobila i neke nove dimenzije. Ozbiljnije je nego što se na prvi pogled čini. Sa jedne strane, previše se novca vrti u fudbalu i oko fudbala da bi se bilo koji detalj prepuštao slučaju. Sa druge strane, magnetizam fudbala zahvaljujući kojem privlači stotine miliona, čak i milijarde ljudi čini da se za ovaj sport zainteresovala i politika.

Poslednji Mundijal bejaše žestoko politički obojen. Nesumnjivo, domaćini u Kataru investirali su mnogo kako bi ulepšali sliku o sebi. To je uvek jedan od ciljeva domaćinstva, sasvim legitiman i lako razumljiv.

Ipak, stiče se utisak da još od Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine, najveće svetske sportske smotre služe i za postepeno etabliranje teze o devesternizaciji globalne politike. Pokazuje se da moderno, tehnološki napredno, ekonomski dinamično i infrastrukturno uređeno nije samo ekskluzivitet Evrope i Severne Amerike.

Drugi delovi sveta ubrzano se razvijaju, u nečemu sustižu, a u nečemu i prestižu centre iz evroatlantskog prostora. Kroz organizaciju najvećih svetskih sportskih smotri zato se šalje i određena politička poruka.

Nakon Pekinga 2008. godine (zatim i 2022. godine sa Zimskim olimpijskim igrama), to su učinili i Brazilci 2014. i 2016. godine (Mundijal i Letnje olimpijske igre u Rio de Žaneiru), a potom i Rusi 2014. i 2018. godine (Zimske olimpijske igre u Sočiju i Mundijal).

Ovaj trend, naravno, nije ostao neprimećen ni od strane onih koji bi da svoj ekskluzivitet zadrže. Stečenih prava, kako god da su ona stečena, retko se ko dobrovoljno odriče! Vesternizacija svetske politike donela je onoliko benefita Evropi i Severnoj Americi. Otuda i problematizovanje, manje ili veće, gotovo svih najvećih svetskih sportskih smotri u poslednjih 15 godina.

Brojni državnici odbijali su da putuju u Rusiju, eskalacija Ukrajinske krize 2014. godine označila je početak dugog hibridnog rata koji i dalje traje. Hibridni rat vodi se i protiv Kine, umesto o ski skokovima i hokeju na ledu tokom februara 2022. godine više se govorilo o položaju Ujgura u Sinkjangu i dešavanjima u Hong Kongu.

U Brazilu je čak neposredno pred održavanje Olimpijskih igara izveden svojevrsni puč, a što je uključivalo opoziv predsednice Dilme Rusef i onemogućavanje kandidovanja Lule da Silve.

Uprkos katarskim investicijama u ulepšavanje slike, domaćini su se našli pod „baražnom paljbom“. Provlačila se priča o korupciji i kupovini domaćinstva, ljudskim pravima, položaju imigranata i primeni šerijatskog zakona.

Možda to tamo u Dohi jeste tehnološki napredno, ekonomski dinamično i infrastrukturno uređeno, no nije moderno. Prema ovoj školi mišljenja, ako nije moderno, onda nije ni civilizovano! Evroatlantski prostor ostaje „prvi svet“, ostatak planete je „drugi svet“. Dakle, trend je ne samo nastavljen, već i učvršćen, što ukazuje da će tako biti i na sledećem Svetskom prvenstvu.

Naredni cirkus moraće se porediti sa ovim, upravo završenim. To je logika održavanja cirkuskih predstava, ciklični proces koji traje od kada i cirkusi postoje. Prema onome što se sa tog stanovišta iz današnje perspektive može sagledati, Mundijal 2026. godine koji bi trebalo zajednički da organizuju SAD, Kanada i Meksiko, može prerasti u najpolitizovaniju svetsku sportsku smotru održanu još od hladnoratovskih vremena.

Prvo, taj događaj predstavlja idealnu priliku za podsećanje kako su SAD i dalje centar „prvog sveta“, samim tim i globalni lider. Nudi se šansa za pružanje adekvatnog odgovora Kini, Brazilu, Rusiji, pa i prebogatim bliskoistočnim akterima u čije ime je sada „govorio“ Katar.

S obzirom da će taj događaj biti najvažnija sporedna stvar na svetu za stotine miliona, čak milijarde ljudi, takva šansa se ne propušta.

Drugo, da bi odgovor bio adekvatan, on se po sadržaju mora razlikovati od svega viđenog u prethodnih deceniju i po. SAD i Kanadi u modernosti niko ne može parirati, ma šta se pod tim podrazumevalo.

Ljudska prava za sve deklarisane i nedeklarisane manjine, slobode bez ograničenja i insistiranje na individualizmu prikazaće se kao koncept kojim se razdvaja civilizovano od necivilizovanog.

Klečati na početku utakmice, kapitenske trake u duginim bojama, politički korektne poruke i još korektnije propratne manifestacije opterećivaće fudbalski turnir do krajnjih granica. Dotle, da će se o tome pričati taman koliko i o samom takmičenju.

Treće, FIFA - najsilnija međunarodna sportska organizacija pored MOK, tu stvar nikako ne može sprečiti. Em su pod parolom nemešanja u politiku izbegavali da se do sada izjašnjavaju o takvim stvarima, em su isuviše često podlegali pritisku domaćina, ostavljajući mu na volju da politička pitanja uokviruje u sopstvene ideološke i vrednosne matrice. Znači, prostor za političko delovanje uz prateću propagandnu kampanju ničim nije limitiran.

Cirkuski šator se već montira, a sadržaj predstave najverovatnije je usaglašen. I pre nego što su kvalifikacije započele, i pre nego što se zna sistem takmičenja, pošto će taj Mundijal, po prvi put u istoriji okupiti 48 reprezentacija.

Na dodatno problematizovanje organizacije Svetskog prvenstva 2026. godine uticaće i još dve krupne stvari. Toliko krupne, da mogu čak izdejstvovati i odlaganje ili neodržavanje Mundijala.

Istina, verovatnoća ovakvog raspleta trenutno je relativno niska, ali je ipak ne treba isključivati. Zbog te dve krupne stvari teško je i razaznati ko će u toj cirkuskoj predstavi „biti domaćin, a ko gost“. Kao u pesmi Balaševića.

Najpre, to su međunarodni odnosi. Ko će biti „živ“, a ko „mrtav“ za četiri godine, ne može se pretpostaviti! Turbulentnost je ogromna, nestabilnost izražena, relacije među ključnim „igračima svetske politike“ katastrofalne, novi „geopolitički zemljotresi“ sasvim su izvesni.

Uostalom, planirana prvenstva za 1942. i 1946. godinu već su odlagana. Baš zbog međunarodnih odnosa koji su tada ušli u etapu totalnih konfrontacija. Čak i ukoliko se u uslovima totalnih konfrontacija Svetsko prvenstvo održi, otvoreno je ko će na njemu učestvovati, a ko će ga eventualno bojkotovati!?

Potom, to je i stanje u američkoj unutrašnjoj politici. Ideološki diskurs „duboke države“ i aktuelne adminsitracije ipak ne deli barem polovina Amerikanaca.

Ne deli ga ni deo Kanađana, ni ogromna većina Meksikanaca, a oni su suorganizatori. Političko „guranje“ ovih tema i to ovakvim pristupom uzrokovaće ne samo polemike, nego i polarizaciju unutar SAD. Kako se to u praksi može manifestofati, ostaje da se vidi.

Takođe, predsednički izbori u SAD „zakazani su“ za 2024. godinu. Upitno je i šta će se tada u SAD dešavati i kako će SAD nakon toga izgledati!? Robert Kejgan već je upozorio da se SAD nalaze u najdubljoj krizi još od Građanskog rata. Donald Tramp je nagovestio da se mogu i raspasti. Kejgan nije bilo ko! Ni Tramp nije bilo ko! Opet, deluje da je verovatnoća ovakvog raspleta relativno niska, ali zašto ga isključivati?

Zbog svega, u odnosu na dosadašnje cirkuse, onaj koji tek treba da usledi za četiri godine može biti i najzanimljiviji. Naravno, ukoliko ga bude. Previše se novca vrti u fudbalu i oko fudbala, interesi kapitala, konsultanata, finansijskih institucija, sponzora i marketinških agencija jesu da se Svetsko prvenstvo igra. Po svaku cenu.

Međutim, interesi politike često su sasvim drugačiji. A magnetizam fudbala čini da se za ovaj sport zainteresovala i politika. I to tako, da će u postojećim okolnostima politizacija predstojećeg Mundijala biti najverovatnije - potpuna.