Slike i snimci sa njegovog imanja na koje su početkom ove nedelje upali kosovski carinici i zaplenili mu, bez ikakvog razloga i objašnjenja, 42.000 litara vina, obišle su svet. Kako kaže u ispovesti za Sputnjik, oružje kojim im se suprotstavio bio je samo telefon i – gandijevski otpor.
Naoružani ljudi upali u kuću bez objašnjenja
Dan je, priseća se Petrović, počeo uobičajeno i ništa nije slutilo šta će se desiti kad je oko 8,30 ujutro otvorio kapiju spremajući se da ode u kupovinu.
„Sagnem se da zatvorim kapiju i odjednom vidim četvoro uniformisanih ljudi s oružjem. Ušli su bez objašnjenja, pitali šta radim i čime se bavim. Pravim vino, odgovaram. Stoje dva džipa i jedan kombi. Bio sam šokiran, nisam se čak setio da pitam – imate li vi kakav nalog, kakva je ovo operacija“, priča Petrović, kome nije jasno kome se to zamerio običan farmer koji proizvodi vino od grožđa sa svojih plantaža.
Kako ističe, ne kupuje tuđe vino, svoje ne prodaje, nema ga u prodavnicama, ni južno, ni severno od Ibra, niti ga izvozi. Prethodnih godina, veli, porodica je imala peh, otac je pao u kolica, plus korona, ali bez obzira na sve, grožđe rađa, prerađivali su ga i odjednom se zatekla velika količina vina. Nije ni znao koliko ga ima.
„Nisam shvatio u čemu je naša greška. Uredno sam prijavio količinu grožđa Institutu za vinogradarstvo u Orahovcu, a do 15. decembra bio je rok da se prijavi količina vina dobijena preradom. Nameravao sam da odem i prijavim. Ranije sam imao firmu koju sam stavio da bude pasivna i želeo da je aktiviram. Ali carinici su mi rekli – kakva kazna, mi ćemo vino da oduzmemo. Pitam zbog čega kad nije bilo u prodaji, ali bili su jako uporni“, navodi dalje Petrović.
Napominje da prvog dana kad su došli carinici nije dobio nikakav papir, ni kad su ušli ni kad su izašli, a nakon što su mu dva dana kasnije oduzeli 42.000 litara vina dali su mu samo zapisnik o plenidbi, bez obrazloženja.
„Prebacili su vino u cisterne, vino je otišlo. Šta da radimo, mi smo tu gde jesmo, nastavićemo da proizvodimo grožđe i vino i dalje“, smireno poručuje.
Dodaje da je na savet prijatelja angažovao advokata iz Đakovice, a da je u ponedeljak pozvan da preuzme zapisnik carine i da izjavu, posle čega se ide kod javnog tužioca.
„Ne znam šta je u pitanju. Imali smo korektne odnose s meštanima Albancima. Nismo imali nikakvih problema da bi neko hteo da nam nanese zlo“, u nedoumici je Petrović.
Petrovićima nude pomoć iz celog sveta
Ističe da je zahvalan svima koji su mu ponudili pomoć, počev od predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji ga je primio u Predsedništvu, kako kaže, kao roditelj, kao svog svoga uz tople reči utehe i rekao da država stoji uz Petroviće i da će da pomogne svime što treba za dalji rad.
„Kad se sve ovo desilo prvi poziv sam dobio iz Republike Srpske, Miodrag Arlo me je zvao i rekao da su hercegovački vinari uz mene, spremni šta god treba da pomognu. Zvali su me iz Hilandara gde je iguman Metodije, kažu, nemoj da brineš za vino, mi ti šaljemo 20.000 boca. Zvali su me i iz Los Anđelesa, Grčke, Makedonije, Rusije, iz cele Evrope. Svaka topla reč znači u tom trenutku, da nisi sam. Međutim, u jednom trenutku sam pomislio: zar da mi neko šalje vino, meni koji sam imao svo to vino i poklanjao i čudno sam se osetio“, priznaje Petrović, koji posebno ističe da su ga zvali i prijatelji i komšije Albanci, više od 20 njih, i nudili pomoć.
Uzeli ga na zub zbog filma „Čekajući Handkea“
Na pitanje, šta bi onda moglo biti razlog što su ga prištinske vlasti uzele na zub, Petrović iznosi pretpostavku da bi to moglo biti učešće njega i njegovog mlađeg sina u snimanju dokumentarnog filma „Čekajući Handkea“ Gorana Radovanovića, koji je premijerno prikazan dan uoči incidenta, u ponedeljak u Gračanici.
„Ne razumem zašto je Handke bio povod, on je književnik nobelovac. A u filmu nisam pominjao nikog od Albanaca, niti nekog političara. Dali smo samo neku logistiku. Igrom slučaja izabrani smo moj sin i ja, uz 16 meštana Velike Hoče za film koji pokazuje kako se živi u srpskim enklavama“, objašnjava Petrović, kod kog je Handke više puta odsedao, sam i sa suprugom Sofijom.
Nobelovac je do te mere zavoleo Veliku Hoču da je, kako ističe naš gost, prilikom poslednje posete rekao da mu je životna želja da bude monah u tom mestu. Sedeo bi pod lozom, pio belo vino iz podruma Petrovića i pisao, odlazio u šetnje po poljima i vinogradima i nema gde nije prošao i koju crkvu u okolini nije video, priča Petrović, podsećajući da je austrijski nobelovac napisao i knjigu „Kukavica iz Velike Hoče“, te da je od dobijene novčane nagrade 50.000 evra poklonio meštanima.
Pitamo ga i da li ga je Handke pozvao posle incidenta.
„Pozvao me je odmah reditelj Goran Radovanović i rekao da imamo njegovu punu podršku, da se čuo sa Handkeom - on je sad u godinama i slab je, i da je njegov prijatelj Žarko Radaković zvao i preneo pozdrave i podršku“, kaže Petrović.
Ne isključuje ni da je nekome u Prištini zasmetalo i to što je na nekim bocama vina koje je imao u podrumu stajala nalepnica koju su tek dizajnirali za neke buduće projekte na kojoj je ćirilicom bilo napisano: mesto proizvodnje Velika Hoča, opština Orahovac, Kosovo i Metohija, Srbija.
U osvrtu na aktuelno zaoštravanje na Kosovu i Metohiji, Petrović kaže da ipak očekuje da se situacija smiri i da se reši u najboljem interesu i Srba, i Albanaca.
„Nas zanima samo proizvodnja grožđa i vina, da nastavimo tradiciju gde smo stali. Ovo jeste šok za našu porodicu, šok za suprugu i decu, materijalno smo osakaćeni ali javili su se ljudi dobre volje. Lepa reč mnogo znači“, kaže uz osmeh.
Povratak srpske vojske bi pomogao
Petrović veruje i da bi bilo dobro da se do 1000 pripadnika srpske vojske i policije vrati na Kosovo i Metohiju, kako je i predviđeno Rezolucijom 1244.
„To bi promenilo situaciju i na severu, i na jugu. Ne vidim razloga da to ne bude. Ako je to u sporazumu zašto je problem da se sporazum poštuje. Drugo, mislim da, ako mogu da druge zemlje imaju svoje pripadnike tamo, zašto ne bi mogla da ima i Srbija. Ona bi prva trebalo da ima svoje pripadnike. Treba da se bude uz svoje stanovništvo. Zašto ne bi mogli i naši dole da daju doprinos miru i da se što pre uspostavi suživot“, poručuje ovaj vinar iz Velike Hoče.
Sputnjik je pre tri godine boravio u Velikoj Hoči baš na mestu gde najviše voli da spava veliki pisac Peter Handke: