Mećavnik je tako, posle pauze koju je nametnula pandemija kovida, nastavio svoju umetničku misiju koju je pozorišnim festivalom prvi put održanom 2016. godine zaokružio njegov osnivač, naš proslavljeni filmski, ali i pozorišni reditelj, Emir Kusturica.
Pozorišni dan na Mećavniku
Publika je prvo videla predstavu „Vrpca“ koja na jedinstven način povezuje tekst i izvođenje, telesnim prikazom svake izgovorene reči. Ona je autorsko delo Aleksandre Arizanović koju ona izvodi zajedno sa svojom majkom Jelicom Arizanović.
Potom je u režiji Milana Neškovića, a po tekstu našeg poznatog dramskog pisca Aleksandra Popovića „Kus petlić“, odigrana istoimena predstava u izvođenju Narodnog pozorišta Subotica. Ovenčana je sa više od 20 prestižnijih nagrada, među kojima i Sterijinog pozorja.
Nešković koji je selektor Pozorišnog Kustendorfa od samog početka tog festivala, izjavio je Sputnjiku da je pandemija dosta toga poremetila.
„Shvatili smo da je mnogo teže ponovo pokrenuti bilo šta, pogotovo festivale, nešto što ima veze sa kulturom. Predstave su postale komplikovanije za izvedbu, sve je postalo skuplje kao što je sve poskupelo, pa i proizvodnji samih predstava i njihovo dovođenje. Zato ove godine ne pravimo taj peti jubilarni festival posvećen studentima te je ovo naš pokušaj s verom da ćemo već sledeće godine nastaviti tradiciju i ponovo oformiti takmičarsku selekciju festivala“, kaže naš sagovornik.
Entuzijazam mladih
On podseća da su prethodnih godinama imali predstave iz Jaroslava, iz Lođa, Novog Sada, Banja Luke, dve akademije iz Beograda, kada su dodeljivane nagrade „Zlatni list“ za najbolju predstavu, reditelja i dvoje glumaca.
Nešković ipak kaže da je produkcija pozorišnih predstava uprkos pandemiji kovida nastavljena čak jače nego što je bila pre, baš iz potrebe za pozorištem.
„Meni je drago što su i mladi ljudi, autori i studenti na akademijama nastavili sa još većim angažmanom i entuzijazmom da se bave pozorištem zato što su oni donekle i najviše stradali budući da su imali onlajn časove. Mislim da je i njihova želja doprinela da se pozorište više i brže razvija posle pandemije“, kaže naš sagovornik koji je imao priliku da upozna i rad ruskih studenata koji se bave teatrom na njihovom festivalu „Budućnost teatra Rusije“ u Jaroslavsku.
Na pitanje mogu li se naći sličnosti sa njihovim pristupom, on podseća da je naš festival potpisao protokol o saradnji sa Jaroslavskom akademijom gde su naši studenti gostovali sa predstavom „Galeb“, a odatle su u Srbiju takođe dolazile predstave. Sličnost u radu je, kaže, neminovna jer je od početka naša škola na Fakultetu dramskih umetnosti bazirana na sistemu Stnislavskog.
I Rusi i mi pratimo novine
„Naši školski programi su dosta i dalje jednaki što ne znači da nisu malo anahroni. Dosta toga se desilo u tih 70 godina, ali divno je što i ruske škole prate novine, kao i naše i otuda taj izdanak kakav je mlada glumica Aleksandra Arizanović sa predstavom ‘Vrpca’ koja je napravila svoj autorski projekat vezan za teške lične probleme koje je iskusila tokom studiranja i otvorila nam novu vrstu sagledavanja pozorišta“, ističe naš sagovornik.
Pozorišni Kustendorf na Mećavniku
© Sputnik / Dejan Simić
Ona je, kako kaže, pokazala kako studenti koji nemaju mnogo prilike da se iskažu u pozorištu mogu da pokažu sav svoj talenat i sami da naprave autorsko delo koje čini savremeno pozorište kome nije nužno potreban reditelj, dramski tekst, scenograf, kostimograf, kompozitor.
Nije bilo ravnodušnih
Upravo tome je bila posvećena i radionica sa Aleksandrom Arizanović gde su njeni takoreći vršnjaci mogli da čuju njena iskustva i saznanja posle predstave posle koje niko iz sale nije izašao ravnodušan. Samo telom čiji je svaki mišić pratio damar i imao svoju ulogu, „pričala“ je 20-minutnu priču o životu svakim pokretom prateći snimljen sopstveni glas. Teška lična priča zbog najteže lekarske dijagnoze ispričana samo u prisustvu njene majke na sceni zapravo se pretvorila u odu životu, stvaranju i napredavanju.
Publika na festivalu Pozorišni Kustendorf na Mećavniku
© Sputnik / Dejan Simić
Mlada glumica koja je diplomirala na novosadskoj akademiji posle predstave je izjavila da je odmah imala potrebu da to saznanje i novo životno iskustvo podeli sa drugima. U radu na predstavi je, kaže, prvo nastala reč i tekst, ali ju je njen doživljaj tela i kako se ona osećala u njemu vodio do scene.
Predstava je dobila više priznanja, među kojima Grand Pri „Bašteatra“ i Festivala scenskog pokreta i koreodrame u Kosovskoj Mitrovici, kao i specijalnu nagradu Udruženje baletskih umetnika Srbije za inovativni pristup u savremenom plesnom teatru.