Kao igrač je bio borben, hitar, brz, požrtvovan i često sa zadatkom da najboljeg igrača rivala pokuša da zaustavi.
„Za mene je najveća satisfakcija bila podrška mojih saigrača, jer saigrači najbolje znaju i osećaju ko koliko i šta uradi i napravi za ekipu u toku utakmice. Navešću jedan primer: pred jedan „večiti derbi“ trebalo je neutralisati igrača našeg suparnika koji je bio u velikoj formi i razigravao ceo njihov tim, i naravno svaki trener mora da razmišlja kako da onemogući takvog igrača, da on ne pruži svoj maksimum. Tadašnji naš trener je pred derbi na sastanku počeo da priča o kvalitetima i formi protivničkog igrača i u tom trenutku jedan od najboljih među nama, nezaboravni Dragan Mance, nenadmašni i neponovljivi golgeter, ga je prekinuo i rekao: „Šefe, nemojte ništa da brinete, taj vam se danas neće ni primetiti na terenu, pa tu je naš Ješa, ma dobijamo danas 100%, siguran sam!“, govorio je Ješić za blog Crno-bela nostalgija.
Partizan mu je dao sve, a on nije želeo ništa od svog kluba.
„Da, tačno je da sam vratio stan, samo taj stan sam vratio ranije, dok sam još bio u Altaju. Ne bih puno o tome, naravno da su svi bili prijatno iznenađeni. U stvari, pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je (pošto sam tada bio u inostranstvu) da li bih mogao da svratim do njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema. Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim prvo kod Žarka Zečevića i njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i to je to. Pitali su me posle toga moji prijatelji rodbina:„Ješo, zašto, zašto?“ „Zato“, kažem im. „Zato što sve sto sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to zbog Partizana.“
Prvi put na trenerskoj klupi Partizana – i jedan večiti derbi.
„Pažljivo čitajte da me dobro razumete – prvi put u istoriji „večitog derbija“, u prvih 35 minuta pet žutih kartona za naše igrače, i to: Igor Duljaj, Goran Trobok, Saša Ilić, Vlada Ivić, Mateja Kežman, da bi naravno Igor Duljaj bio isključen, drugi žuti. Kakva „slučajnost“, na sledećoj utakmici nijedan od pomenutih igrača ne može da igra, a u to vreme Partizan bez Duljaja, Troboka, Ilića, Kežmana, Ilića i Ivića nije Partizan. Elem, nije to sve sa te utakmice. Radoman nastavlja da deli nepravdu, u 88. minutu Vlada Ivić negde na 25 metara od gola Zvezde glavom idealno spušta loptu tačno pod korak Troboku, koji ulazi u šesnesterac protivnika i postiže gol, 2:2 ! Da, da, ali Radoman umesto da pokaže na centar i zatim kazni Stevu Glogovca crvenim kartonom zbog pogibeljnog starta nad Vladom Ivićem, svira slobodan udarac na 25 metara od gola Zvezde i pokazuje crveni karton Stevi Glogovcu. Da nije tužno bilo bi smešno. To su samo neki razlozi koje sam naveo, naravno ima još mnogo toga, ali mislim da sam bio dovoljno jasan, ko razume – shvatiće…
Kraj sezone, znate li ko je kriv za izgubljenu titulu? Pa naravno, samo ja, Miodrag Ješić. Rekao sam rukovodstvu kluba: „Odlazim, jer mnogo više volim Partizan od vas koji ostajete“.
Povratak na klupu i novi odlazak.
„Otišao sam neposredno posle konkretnog dogovora na odmor sa porodicom i za to vreme trebalo je da se dovedu igrači koje sam tražio. Imao sam za to čvrsto obećanje. Međutim, od obećanja i dogovora ništa. Igrači koji su trebali da odu – ostali su, jer nisu našli odgovarajuće uslove i klubove, tako da mi je na početku priprema rečeno: „Pošto nismo prodali nijednog našeg igrača, sada ne možemo dovesti nijednog igraca kojeg si tražio“. Tako sam stavljen pred svršen čin. Nisam se predavao, krenuo sam sa pripremama u nadi da ćemo dovesti tokom priprema bar dva igrača od onih pet. Međutim, pored problema na relaciji uprava – navijači, koji je iz dana u dan postajao sve veći, pojavljuju se i u igračkom kadru narastajući problemi. Neki igrači koje sam tražio iz Bugarske najzad stižu u Beograd, na Topčidersko brdo, ali nažalost u komšiluk. Potpisuju ugovore sa Zvezdom. Kada se to dogodilo, razmišljao sam da podnesem ostavku. Imao sam podršku od mojih najbližih da to i uradim – insistirali su da napustim klub jer sam bukvalno bio prevaren. Ipak, Partizan je moja velika slabost, nisam hteo da odustanem, i to je moja najveća greška. Umesto pet igrača koliko sam tražio da se dovede, tadašnje rukovodsto je svaki drugi dan dovodilo po jednog novog ali slobodnog igrača bez obeštećenja, i naravno automatski sumnjivog kvaliteta. Mislim da je tog prelaznog roka u klub došlo dvanaest takozvanih „pojačanja“. Videvši šta se događa, pred sam start prvenstva iz očaja pravim kardinalnu grešku i predlažem bugarskog igrača Asena Nikolova. Bio sam mu trener u Slaviji iz Sofije, ali godine su učinile svoje. On je praktično bivši igrač, javno priznajem svoju grešku posle odigranog jednog poluvremena u Novom Sadu, pružam mu šansu u kup utakmici u startnoj postavi ali ne ide – on se šeta po terenu trideset minuta, menjam ga i zahvaljujem na saradnji. Kada smo kod zahvaljivanja na saradnji, posle prvog jesenjeg kola, a pre utakmice sa slovenačkim Mariborom, pravim listu od deset igrača (ponavljam – neću pominjati imena jer ja ni tada nisam imao a ni sada nemam ništa lično protiv tih ljudi i igrača, jednostavno video sam da Partizan sa tim igračima ne može da pravi ozbiljne rezultate) i zahvalio im se na saradnji i rekao im da potraže novi klub. Da sam bio u pravu pokazala je prva naredna utakmica upravo protiv Maribora. Ali tu u stvari nastaju problemi. Znam da sam 100% bio u pravu i uradio pravi rez i sve za klub, ali sam istovremeno uradio sve protiv sebe. Tog dana kada je objavljen spisak igrača na koje više ne računam, dolazim posle završenog popodnevnog treninga kući, sedim sa svojom voljenom ženom Irenom, i ona me opušteno uz kaficu u jednom trenutku pita: „Da li si najzad završio sa Partizanom? Kažem joj da nisam ja, ali ima ih koji jesu završili, a ona kaže… „Znam, videla sam, objavili su spisak. Ja mislim da si ti završio. Ne samo sa Partizanom, nego sa fudbalom u Srbiji“, aludirajući na jedno ime sa tog spiska… Znao sam i ja, još dok sam pravio spisak, da će tu biti svega i svačega ali sam svesno prihvatio taj rizik na sebe, jer je neko morao da napravi čistku u klubu da bi doveo nove, kvalitetnije igrače. Partizan je morao da se oslobodi onih koji su godinama, iz ovih, onih ili ne znam kojih razloga, zauzimali mesto novim kvalitetnijim kolegama“.