Njujorška agencija Blumberg je je precizirala da je od januara do septembra Evropska unija potrošila rekordnih 12,5 milijardi evra na uvoz ruskog utečnjenog gasa, što je pet puta više nego godinu dana ranije. Očekivano, Rusija je po isporukama tog gasa iza SAD, ali je ove godine postala drugi najveći snabdevač zapadne Evrope tim energentom, pretekavši Katar.
Ruski gas –iznenađenje koje to nije
I umesto da ruski prirodni gas, koga se odrekla, EU zameni obećanim američkim utečnjenim prirodnim gasom, ispostavilo se da je od obećanja američkog predsednika Džozefa Bajdena u Evropu stiglo tek nešto na kašičicu od najavljenih 15 milijardi kubnih metara. To je posebno bilo jasno posle havarije u jednom od pogona američke kompanije Friport koji proizvodi petinu američkog izvoza LNG-a i glavni je dobavljač evropskih kupaca.
U toj situaciji EU nije mogla sebi da dopusti luksuz da bude gadljiva na ruski utečnjeni gas.
Za razliku od političara, američke energetske kompanije su još pre dve godine saopštile da neće moći da nadomeste snabdevanje Evrope ruskim gasom
Na pitanje da li je Blumbergova vest ipak iznenađenje, pogotovo posle hvale predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen, da se EU takoreći oslobodila zavisnosti od ruskog prirodnog gasa, čije su isporuke pale sa 40 na devet odsto, Zdravković kaže da to nikako nije moglo da iznenadi čak ni one koji se energetikom bave iz interesovanja, ili hobija. Objašnjava i zašto:
„Američke energetske kompanije su još pre dve godine demantovale vladu SAD objavivši da je 400 milijardi kubika utečnjenog gasa (LNG) na godišnjem nivou kapacitet celokupne svetske flote za LNG, znači svih tankera. Evropa, međutim, godišnje troši 500 milijardi kubika gasa, od čega 400 milijardi dolazi iz uvoza,“ ističe naš sagovornik.
Političari imaju svoju priču
On, pri tom, napominje da od te količine utečnjenog gasa dramatično najveći deo u EU dolazi iz Rusije i preko teritorije Ruske Federacije. Američke energetske kompanije nisu lagale EU, kaže Zdravković, podsećajući da su odmah rekle da imaju dugoročne ugovore i da fizički ne mogu Evropi da isporuče količine koje bi nadomestile celokupnu količinu ruskog gasa. A šta pričaju političari to je, kaže, potpuno druga stvar.
„U ovom trenutku je Amerika drastično povećala proizvodnju, ali ona ne može to da nadomesti i sada smo došli do paradoksalne situacije. EU i SAD su politički i vojni saveznici, ali s druge strane veoma suprotstavljena tržišta. Proizvodne kompanije iz SAD i Evrope su konkurenti. Došlo se dotle da smo pre godinu dana u Evropi mi u Srbiji plaćali gas 270 dolara za hiljadu metara kubnih, Nemačka 230 dolar, a Turska 210, kada su cene gasa išle od hiljadu do 3.500 dolara za hiljadu metara kubnih. U ovom trenutku je to 1300 dolara, a u isto vreme u Americi upravo sada cena gasa je nekih 235 dolara za hiljadu metara kubnih", napominje Zdravković.
To je, kako ističe, drastična prednost privrede SAD, odnosno njihove industrije, na štetu privrede EU koja američki gas plaća više nego četiri puta skuplje.
Evropa na gubitku
„Podaci o raspoloživosti LNG tankera i terminala u Evropi, cena koštanja transporta, tehnologije i proizvodnje, jasno je da taj gas mora da bude skuplji i da će Evropa zbog toga da izgubi stratešku prednost koju je imala u odnosu na druge kontinente. Dok su Evropljani maštali o diversifikaciji pravaca snabdevanja, Rusija je radila na diversifikaciji pravaca prodaje“, napominje naš sagovornik.
Tako su pravili gasovode i terminale pre svega na Pacifiku ka Kini, povlačenjem Amerike iz Avganistana otvorena je mogućnost da se izvozi gas u centralnu Aziju, odnosno preko centralne Azije ka najmnogoljudnijem delu planete, ka Indokini. Ti projekti su u toku, dok su u isto vreme ulazni troškovi evropske robe mnogo veći, jer je cena energije mnogo veća.
Pitanje je kako će privreda EU da preživi ako Brisel nastavi dosadašnju gasnu politiku
© AP Photo / Virginia Mayo
Tragikomična Evropska unija
A da li će se u celoj toj igri koju SAD vode protiv Rusije, a preko grbače EU, koja deluje gotovo tragikomično, ona konačno okrenuti sopstvenom interesu, naš stručnjak za energetiku kaže da je to pitanje za političare.
„Dovoljno je da evropski političari slušaju nemačku privrednu komoru, nemačku industrijsku komoru, konfederaciju italijanskih industrijskih komora gde je krupan biznis. Nemački BASF troši 40 odsto industrijskih energenata Nemačke. To je najveća svetska firma u okviru petrohemijskog kompleksa koja sa ovim cenama energenata ne može više da prati ni američke, ni kineske u nekoj uslovno rečeno srednjoročnoj budućnosti“, kaže Zdravković.
On ne sumnja da će EU i dalje uvoziti ruski gas tim pre što predviđaju da sledeće godine skladište 15 odsto gasa, odnosno 13,5 milijardi kubika iz Rusije. To su, po njegovoj oceni, male količine i države EU će morati da prave kompromise koji će koštati i privredu i industriju i građanstvo.
Nije tu više reč o komociji života, kaže on i dodaje da ne vidi kako će pre svega privreda da preživi ako se nastavi ovakva politika EU.