Žarko Novaković iz Koceljeve, student druge godine Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, govori za Sputnjik kako, iako ima pravo na dom i uplaćenu karticu u menzi, to nije ni približno dovoljno za „normalno funkcionisanje“ prosečnog mladog čoveka. Žarko navodi kako je, naučen na domaću hranu, imao velikih poteškoća prilikom navikavanja na menzu, ali i da količina samog jela nije dovoljna za prosečan obrok mladića ili devojke. Da bi sebi obezbedio potrebne namirnice, ali i priuštio kafu ili sok sa prijateljima, Žarko je počeo da radi kao dostavljač.
Dostavljač na biciklu
© Sputnik / Lola Đorđević
Nisam preterano probirljiv i kupujem samo najneophodnije, ali dešava se da mi i to bude preskupo. Dok kupim hleb, mleko, jogurt i nešto voća, već sam potrošio jednu dnevnicu, rekao je Žarko za Sputnjik.
Nemoguće iznajmiti stan
Student psihologije, Katarina Đorđević, govorila je za Sputnjik o nemogućnosti pronalaska smeštaja. Ona trenutno živi u stanu, ali kiriju ne plaća, budući da se privremeno uselila kod rođake. Navodi da ne poznaje nijednog studenta koji je finansijski sposoban da sebi plaća stan, račune i hranu. Oni koji izgube pravo na dom, prinuđeni su da odustanu od svog izabranog fakulteta.
Moji prijatelji koji iznajmljuju stanove svi rade, ne studiraju, ali i njima je svakako teško izvodljivo da smeštaj plaćaju sami. Ja sam imala sreću da se privremeno uselim kod rođake i da ne moram da plaćam kiriju dok ne pređem u dom, izjavila je Katarina za Sputnjik.
Ovaj podatak nimalo nije iznenađujući, imajući u vidu da rentiranje stanova u Beogradu više nije izvodljivo bez najmanje 300 evra. Primera radi, za iznajmljivanje dvosobnog stana u Borči, potrebno je izdvajati 400 evra mesečno, a u novobeogradskom Bloku 65 dvosoban stan od 48 metara kvadratnih kreće se i do 1500 evra mesečno.
Situacija u Nišu i Novom Sadu nije ništa povoljnija jer se dvosoban stan od 55 kvadrata na novosadskom Novom naselju mesečno plaća 700 evra, a za garsonjeru na niškom Duvaništu od čitavih 28 metara kvadratnih neophodno je izdvajati 350 evra svakog meseca.
Metode zarade
Porast cena nekretnina, smanjivanje sadržaja minimalne potrošačke korpe i „krpljenje kraja s krajem“ za mnoge studente nije dovoljno, pa pribegavaju najrazličitijim metodama zarade. Od raznošenja hrane sa jednog na drugi kraj grada, preko konobarisanja na crno, rada na građevini, cepanja karata ili davanja onlajn lekcija engleskog prevashodno kineskim đacima, dijapazon poslova kojima studenti pribegavaju se širi. Posebno je povećan broj onih koji, pod uslovom da dobro vladaju nekim stranim jezikom, rade kao dispečeri za strane firme.
Kol-centar uoči „Direktne linije“ sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom
© Sputnik / Grigoriй Sыsoev
/ Jovan Stratimirović iz Niša jedan je od budućih akademskih građana koji su, iz potrebe, počeli da rade u američkom kol centru. On svakog dana, pored fakultetskih obaveza, ispunjava i dnevnu kvotu radnog vremena od osam sati, time obezbeđujći sebi hranu i smeštaj koji deli sa još dvojicom mladića. Svaki od njih plaća deo kirije i tako uspevaju da sebi priušte pristojan život.
Imam tu sreću da zbog vremenske razlike između nas i firme za koju radim uspem da tokom dana pozavršavam sve obaveze i onda od četiri popodne započinjem smenu. Moj zadatak se u suštini svodi na to da budem korisnička podrška za vozače koji putuju sa jednog na drugi kraj rute. Posao nije zahtevan, a plata je dobra, pa uspevam i da plaćam svoj deo rente za stan i da mi pretekne novca, kaže za Sputnjik Jovan Stratimirović, student mašinstva.
Sendvič i tetrapak
U digitalnom vremenu prilika za poslovima, pogotovo onima od kuće, sve je više. Studentima su na raspolaganju svi poslovi iz spektra, od onih „lakših“ koji ne iziskuju napuštanje svoje sobe ili kreveta pa da onih fizičkih poput raznosača, radnika na građevini ili konobarice. Ipak, kakve god poslovne ponude bile i kakva god trenutna ekonomska situacija bila, nekako se stiče utisak da su „sendvič i tetrapak“ koje je opevao Miladin Šobić nezaobilazna konstanta u studentskom životu.