Portal navodi da Evropska unija i dalje u znatnoj meri zavisi od ruskog tečnog prirodnog gasa. Prema podacima norveške analitičke kompanije „Ristad enerdži“, u periodu od marta do oktobra izvoz tečnog prirodnog gasa je porastao za oko 20 odsto u poređenju s istim periodom prošle godine. Isporuke ruskog tečnog prirodnog gasa za godinu dana, do septembra, dostigle su količinu od 1,2 miliona tona, odnosno vrednost između jedne i dve milijarde dolara.
Evropa se svim silama trudi da popuni svoje zalihe pred zimu, kada potražnja za gasom počinje da raste. Smatra se da su skladišta Evropske unije popunjena oko 95 odsto, a mnogi brodovi koji prevoze prirodni tečni gas zadržavaju se u evropskim lukama iščekujući slobodno mesto za istovar.
Moskva je, međutim, smanjila isporuke gasa „Severnim tokom“, a mnoge zemlje su bile prinuđene da se preusmere na ruski tečni gas koji isporučuje privatna kompanija „Novatek“. To ne čudi, ako se ima u vidu da je Rusija četvrti proizvođač tečnog gasa u svetu.
Rusija obezbeđuje oko 15 odsto evropskog tečnog prirodnog gasa. Zamena tolike količine energenta u kratkom roku, uz pomoć diversifikacije, nije tako jednostavna. Analitičari „Ristad enerdžija“ smatraju da je malo verovatno da će se taj pokazatelj smanjiti tokom sledeće godine.
„Zemljama Evropske unije je neophodan tečni prirodni gas. Zbog toga im odgovara da žmure na isporuke ruskog tečnog prirodnog gasa, a Rusija i dalje dobija prihode“, objašnjava stručnjak za globalna istraživanja iz Centra za međunarodnu energetsku politiku Ana Sofi Korbo.
Da bi se popunio deficit pojedine evropske države se obraćaju drugim zemljama bogatim gasom. Plan Evropske unije, objavljen u martu REPowerEU, usmeren je na difersifikaciju isporučilaca gasa u region i širenje mogućnosti za prelazak na obnovljive izvore energije.
Evropska unija kao potencijalnog isporučioca vidi Norvešku, drugog regionalnog proizvođača gasa posle Rusije. Norveška naglo povećava proizvodnju da bi podržala odustajanje EU od ruskog fosilnog goriva do 2027. godine.
Pojedine zemlje su već prešle na druge izvore, praktično ne oslanjajući se na isporuke iz Rusije. Velika Britanija, na primer, ne zavisi od ruskog gasa, jer je energetska kompanija „Sentrika“ potpisala sporazum s norveškom „Ekvinor“ o dodatnim isporukama tokom sledeće tri zime. Kipar, takođe, ima druge isporučioce koji ne zavise od Rusije.
Francuska, međutim, ostaje u zavisnom položaju: Rusija joj isporučuje 24 odsto ukupne količine gasa koji se uvozi. Zavisnost Nemačke je 46 odsto, a Mađarska od Rusije kupuje više „plavog goriva“ nego što je bila ukupna količina njenih potreba za celu godinu.
Dok je nekim zemljama relativno lako da odustanu od isporuka iz Rusije, druge su zabrinute za svoju energetsku bezbednost u slučaju prekida svih energetskih veza s Moskvom.
Važnu ulogu u popunjavanju zaliha imaju Sjedinjene Američke Države i Bliski istok, koji u Evropu isporučuju najveće količine tečnog prirodnog gasa. Ipak, i dalje postoje strahovanja od deficita, zbog kojeg su tokom ove godine cene gasa odletele u nebo. U ovom trenutku Nemačka razmišlja o mogućnosti izgradnje pet novih terminala za tečni prirodni gas.
Autor teksta zaključuje da, bez obzira na trud, Evropa verovatno nije u stanju da smanji svoju zavisnost od ruskog tečnog prirodnog gasa. Njeno odustajanje od ruske nafte ne znači mnogo, ako i dalje „prebacuje“ sredstva u Rusiju za plaćanje tečnog prirodnog gasa.
Bez obzira na aktivne pokušaje Norveške, SAD i drugih zemalja da osiguraju snabdevanje Evrope gasom, to će samo kratkoročno rešiti problem, smatra autor.
Dugoročnom odustajanju Evrope od ruskih energenata moglo bi da doprinese povećano investiranje u evropsku gasnu infrastrukturu i sektor obnovljivih izvora energije. Ipak, u bliskoj budućnosti, Evropa će najverovatnije i dalje znatno zavisiti od ruskih energenata, zaključuje autor.