Ovako Dejtonski sporazum na godišnjicu njegovog parafiranja posmatraju dva intelektualca mlađe generacije – hrvatski filozof rodom iz Mostara Nino Raspudić i srpski politikolog iz Banjaluke Vojislav Savić. Obojica pripadaju generaciji koja je detinjstvo provela u ratu, a mladost u postdejtonskoj BiH.
Ko je očerupao Dejtonski sporazum?
Sputnjikovi sagovornici saglasni su da je Dejtonski sporazum, kada je usaglašen, parafiran u Dejtonu i nedugo potom potpisan u Parizu, predstavljao okvir u kome je BiH, razorena u višegodišnjem građanskom ratu mogla da funkcioniše.
Prema Raspudićevim rečima, u situaciji u kojoj je BiH bila početkom devedesetih godina, svaki mir koji su sve tri strane bile spremne da potpišu bio je bolji od rata ma koliko da je svaka strana bila nezadovoljna onim što je potpisano.
„U to smislu, Dejton je bio veliko postignuće koje je zaustavilo rat. Ali ono što je vidljivo kao osnovni problem u procesima koji su se događali kasnije, to je potpuno promašena politika međunarodne zajednice koja je, umesto da pomogne BiH u razvoju i jačanju onakva kakva po Dejtonu jeste – složena država tri naroda i dva entiteta, krenulo se sa intervencijama i nasilnim promenama Dejtonskog sporazuma“, objašnjava on.
Prema Savićevim rečima, za, kako kaže, „čerupanje“ Dejtonskog sporazuma odgovorni su visoki predstavnici koji su „na svoju ruku, mimo svakog prava, zakona i legitimnosti sprovodili politiku koja je išla na ruku političkom Sarajevu i onima koji se zalažu za unitarnu BiH“.
„Danas imamo BiH koja nikada nije bila više podeljena. Animozitet koji je postojao samo kod Srba, sada se razvio i kod Hrvata zbog zloupotrebe i uzurpacije načina izbora članova Predsedništva BiH. Tako da se može reći da je od Dejtonskog sporazuma ostalo malo, ali i to malo je dovoljno da se sačuva nacionalni interes Srba jer postoji Republika Srpska. S druge strane, svakako da treba raditi na tome da se nadležnosti koje su u međuvremenu otete i uzurpirane, vrate entitetima kako je bilo dogovoreno na početku“, kaže Savić.
Stalno se govori o „duhu Dejtona“, ali tako nešto ne postoji, dodaje on – postoji samo slovo sporazuma koga se treba držati.
Dejtonski sporazum - recept za stabilnost
„Iz naše, hrvatske perspektive, glavni problem je taj što Bošnjaci Hrvatima mogu izabrati političke predstavnike, a to je nešto što nije izvorna dejtonska stvar, nego rezultat intervencija međunarodne zajednice“, navodi Raspudić i dodaje da je dejtonski okvir već promenjen nizom nametnutih odluka visokih predstavnika, od kojih nijedna nije prošla parlamentarnu proceduru i verifikaciju, a sve su išle na štetu Hrvata u entitetu Federacija BiH.
Zbog toga je sa hrvatskog stanovišta, kako kaže, smešno govoriti o nekakvom „novom Dejtonu“.
Prema Raspudićevim rečima, recept za stabilnost u BiH je povratak izvornom Dejtonu, onome koji je i parafiran pre 27 godina. Ono što radi međunarodna zajednica, odnosno Sjedinjene države i deo evropskih država, podržavanje bošnjačke politike pod građanskom krinkom, potpuno je kontraproduktivno.
„Takva politika ne vodi do stabilnije i jedinstvenije BiH – naprotiv, takva politika je pojačavala napetosti. Rezultat takve politike je da su odnosi u BiH danas gori nego u prvim godinama posle Dejtona“, kategoričan je Raspudić.
Kako Savić kaže, na braniku Dejtona danas jedino stoje Republika Srpska i Srbi – drugi žele da iz tog okvira izađu. Međutim, prema njegovom mišljenju, svako drugo rešenje, osim Dejtonskog sporazuma za BiH je neodrživo.
„Poenta je što bi bilo kakav drugi način funkcionisanja BiH odveo u nestanak. Dakle, svaki politički sistem u kojem nema nacionalnog i entitetskog veta automatski znači da BiH nije moguća. Ipak je Dejton najmanji zajednički sadržalac za sve strane u tom nesrećnom građanskom ratu i mislim da bolji dogovor još uvek nije moguće postići“, zaključuje Savić.