A sada fudbal: Ako Mundijal bude samo pitanje politike i novca - nije daleko 1938. /video/

Mogu oko njega padati glave i smenjivati se vlasti, pričati se o bilo čemu, ribolovac ostaje zagledan u mirnu površine vode i plovak.

Prava ludost omogućava čoveku da sačuva zdravu pamet. Ako čovek ne izabere ili ne pronađe pravu ludost, onda ode i mudrost, sledi katastrofa i po njega i po njegovu okolinu.

Popularnost fudbala, taj društveni fenomen kojim se istraživači ili publicistika bave decenijama, ima svoje korene i u ovome. Fudbal je shvatan i kao bezazlena ludost, koja može sačuvati zdrav razum i mudrost.

Lopta se kotrljala i na improvizanim terenima u sred rata i bombardovanja, i tokom ekonomskih kriza i velikih društvenih lomova, i nakon prirodnih katastrofa. Jednostavnost ovog sporta, mogućnost da se igra svuda i da ga igra svako, privlačili su publiku. Takmičarski značaj, želja za pobedom ili makar za postizanjem gola daju još jednu dimenziju, neophodnu za povezivanje igre i navijača.

Uspesi motivišu, neophodni su za kolektivno samopouzdanje, posebno kada se govori o državnom timu. Publika se identifikuje sa reprezentacijom, svojevremno su, mada na „tankoj“ metodološkoj osnovi, brazilske kolege tvrdile čak i kako osvojena titula na Mundijalu utiče na rast državnog bruto društvenog proizvoda!

Naravno, protokom vremena su i stvari oko fudbala postajale drugačije. Tokom hladnoratovskog bipolarizma sportske arene su mesta za politička nadgornjavanja. Sportske pobede su i političke pobede. Fudbal i politika postali su neraskidivo povezani i pre Drugog svetskog rata, kada je, pred finalni meč protiv Mađarske 1938. godine Benito Musolini poslao kratak telegram italijanskom timu: „Pobeda ili smrt!“

Da li se radilo o ponavljanju jedne od bezveznih fašističkih parola ili direktnoj pretnji – nikada se nije saznalo. Musolini se po svoj prilici umešao i u polufinalnu utakmicu protiv Brazila, kada je zahtevao da u ekipi suparnika ne nastupi tamnoputi Leonidas da Silva.

Ako su ove glasine tačne, onda to znači da su pred ogoljenim rasizmom italijanskog vođe popustili i organizatori prvenstva i brazilski selektor. Inače, Leonidas bejaše najbolji brazilski igrač na tom turniru.

Postbipolarni poredak utvrđen na neoliberalnoj matrici doneo je povezivanje novca i fudbala kao nikada ranije. Fudbal je „ekonomska grana“, u globalnoj ravni oko ove igre vrte se stotine milijardi dolara godišnje, tu su sponzori, prava televizijskih prenosa, proizvođači sportske opreme, brendovi i marketing... Parafrazirajući u ovom kontekstu jednu poznatu misao Vinstona Čerčila može se napisati: isuviše ozbiljna stvar da bi se prepustila fudbalerima.

O dodeljivanju domaćinstva Svetskog prvenstva odavno se odlučuje uz pritiske koji stižu od politike i krupnog kapitala. Formalno, o tome glasaju sportski radnici, ali po čijem diktatu i uz kakve zakulisne pritiske, to je veliko pitanje!?

Kao i za one Musolinijeve pretnje, ni na ovo pitanje ne može se dati pouzdan odgovor, potkrepljen faktima. Puno toga odigrava se u „sivoj zoni“. Osim kao sada, kada se oglasio Sep Blater. Nekada prvi čovek FIFA svedoči da je neposredno pred glasanje o dodeljivanju domaćinstva za 2022. godinu Mišela Platinija, tada predsednika UEFA, pozvao francuski predsednik Nikolas Sarkozi i tražio da se podrži Katar. Blater još i dodaje: „Naravno da je Katar dobio domaćinstvo zbog novca.

Šest meseci kasnije Katar je kupio borbene avione od Francuske“. Usput, i Blater i Platini su funkcionerske karijere završili pod optužbama za prevaru, posle velikih skandala koji su potresli fudbalski svet. Nakon višegodišnjih procesa oslobođeni su optužbi, što za njih lično jeste važno, ali su sumnje o širokoj korumpiranosti zvaničnika UEFA i FIFA ostale da lebde u vazduhu.

Za poslednjih tridesetak godina fudbal je sve manje bivao ona bezazlena ludost, a sve više postajao politička kombinatorika i trka za profitom. I aktuelno Svetsko prvenstvo biće poprilično obojeno politikom.

Po svemu, Katar je specifičan. Poluostrvo, površinski tek nešto veće od Kosova i Metohije, ali u pustinjskom delu nenaseljeno, sa stanovništvom koncetrisanim oko velikih gradova. Zapravo, koncentrisanim najviše oko glavnog grada Dohe, u čijoj aglomeraciji obitava 80% stanovnika. U ukupnoj populaciji od oko 2,8 miliona žitelja, čak 2,4 miliona stanovnika su imigranti. Hindu, urdu i persijski jezik kao maternji govori oko polovine populacije, više nego što govori arapski.

Energetskom džinu i prebogatoj zemlji koja sve više ulaže u razvoj turizma, nauke i tehnologija neophodna je „uvozna“ radna snaga. Praktično, predstojeći turnir biće organizovan u jednom gradu, pošto je najudaljeniji Al Haur lociran od prestonice na samo 50 kilometara. Za zapadne zemlje problematično je i što se katarskim vlastima spočitava često kršenje ljudskih prava i sloboda, koje proističe iz primene šerijatskih zakona.

Reprezentacija Danske želela je da nastupi na takmičenju sa natpisom na dresovima: „Ljudska prava za sve“. FIFA im je to zabranila. Logično, pošto ako se to dozvoli na jednom primeru, onda će i ostali slediti ovaj presedan, samo će natpisi na njihovim dresovima biti drugačiji.

Reprezentativci Autralije su apelom upozorili na kršenje prava imigranata u Kataru, navodeći kako je veliki broj njih poginuo tokom izgradnje stadiona usled neadekvatnih uslova rada, a još su i dodali da se ne poštuju slobode LGBT zajednice.

Iako nijedna reprezentacija neće odustati od takmičenja, pošto je previše toga u igri da bi se bojkotovao, uz letenje olimpijske igre najveći planetarni sportski događaj, ovakvih poruka će i te kako biti. Pogotovo tokom prenosa, komentarisanja utakmica, oglašavanja političara.

Pomalo će to podsećati na situaciju prilikom izveštavanja sa zimskih olimpijskih igara u Pekingu 2022. godine u pojedinim državama. Red sporta, red političke priče o „genocidu nad Ujgurima“, „disciplinovanju mirnih honkonških demonstranata“ i nepostojanju elementarne slobode.

Katarske vlasti želele su da organizacijom Svetskog prvenstva naprave dobru reklamu, investiraju u imidž i popularnost, ali im to, po svemu sudeći, neće uspeti u zapadnim zemljama. Barem im neće uspeti da efekti budu onakvi kako su to oni želeli. Zapravo, posledice se već osećaju.

Rezultati ankete koju je naručila nemačka televizija ARD pokazuju kako 56 posto ispitanih neće gledati „bilo kakve utakmice narednih nedelja“, a još 15 posto želi da gleda „manje utakmica“. Među većinom onih koje interesuje fudbal, 41 posto obrazlaže bojkot „političkom situacijom u Kataru“.

Politička kombinatorika i trka za profitom upleli su se u fudbal do te mere, da je otvoreno i koliko će onaj deo publike, koji igru posmatra tek kao bezazlenu ludost i odmaranje od užasnih svakodnevnih vesti i još crnjih prognoza, moći da uživa u igri!? Što je problem, veći nego što se na prvi pogled čini. Jer, ako se izgubi ta bezazlena ludost, izgubiće se i zdrav razum i mudrost.

Ne može se bukvalno sve opterećivati političkom kombinatorikom i trkom za profitom. Ima u životu i drugih stvari, mimo politike i novca. Opasne su situacije kada sve postaje pitanje politike i novca. Onda to, u nekim elementima, podseća na 1938. godinu.