Na stranu to što mera nije tržišna i upravo ruši principe na kojima je nastala zapadna ekonomija, ona je dobrodošla jer pruža mogućnost da se Rusija kazni što prodaje naftu po damping cenama! Istini za volju, takva opasnost ne postoji jer je Rusija prosto neće prodavati onima koji poštuju odluku „velikih izmišljatora“.
Ova odluka bi, kao uostalom i mnoge druge, slične, mogla da se nazove sankcije sa zvezdicom, ili – sankcije minus, na primer. Jer – sankcije su uvedene, ali će stupiti na snagu tek 5. decembra. Za to vreme će bogati moći da pokupuju i uskladište što veću količinu. Oni koji nemaju takve rezerve novca, nisu važni. Ali, ako ni to ne bude dovoljno, ima još izuzetaka – za Japan, na primer. Kad Japan uvozi, sankcije važe za svu rusku naftu, osim za onu proizvedenu na Sahalinu.
I gle čuda – sva nafta koju uvozi zemlja izlazećeg sunca, dolazi sa Sahalina. Postoji i treće „ali“. Ako sve to nije dovoljno, može i ovako – ruska nafta se od Rusa može kupovati samo po ograničenim cenama, ali nije zabranjeno kupovati je „iz druge ruke“. Tada važe tržišne cene. Znači – nekoliko puta više. Pa se onda pitaju zašto ruska ekonomija ne pada.
Takvih „genijalnih inovacija“ i marifetluka ima takoreći onoliko koliko ima i sankcija – uvodimo sankcije na energente, ali na gas – nećemo. Ne kupujemo ruski gas iz gasovoda, ali kupujemo ogromne količine tečnog, ruskog gasa. I naravno plaćamo višestruko. Nafta postaje estonska! Od Rusa se ne sme kupovati ništa, osim onoga što nama treba… I tako redom. Sve velike firme su po naređenju otišle iz Rusije, ali se sada polako vraćaju pod drugim imenima – „Zara“ postaje “Nova moda“ ili čak „Z“, Berška ima drugo ime, pripremaju se „Lankom“, „Retken“, „Iv Sen Loran“, „Armani“. „Najk“ je već otvorio prodavnicu pod imenom „NSP“. Naravno, svi imaju i tobože, druge vlasnike.
Najpre su morali da odu, isplakali su se i – smislili kako da se vrate nazad. Inače bi izgubili veliki deo tržišta na kome su odlično zarađivali, ali u koje su i uložili ogroman trud.
A plaču mnogi proizvođači u Evropi jer trpe ogromne gubitke. Statistika kaže da je proizvodnja đubriva, u najvećoj meri zavisna od prirodnog gasa kao sirovine, smanjena za polovinu.
U Nemačkoj je udeo energije u metalurgiji 26 posto, u hemijskoj industriji 19 posto, u proizvodnji stakla — 18, u industriji građevinskog materijala — 15 posto, što veoma povećava cenu proizvodnje. Proizvodnja crne metalurgije je zato smanjena za 10 posto, mnogih proizvoda čak i za 50…
Slično je i u drugim zemljama EU, zato je u poslednje vreme primetna tendencija seljenja proizvodnje u Ameriku. Nemački koncern „BASF“ je objavio da se postepeno povlači iz EU. Norveška „Jara Internešnel takođe“, Austrijski proizvođač čelika „RHI“ povećava svoje investicije u SAD . „Folksvagen AG „ objavio je da će najveći deo svoje proizvodnje preseliti u Ameriku. „Tesla 2 neće ostvariti ideju o proizvodnji akumulatora u Nemačkoj, upravo zbog visoke cene energenata u Evropi. Industrija se seli u Ameriku, gde je gas višestruko jeftiniji. Ali, tamo imaju „mali“ problem – nedostatak radne snage. Nje prosto nema. Iako se, recimo inženjeri, mogu prosto dovesti iz drugih zemalja, jer su to dobro plaćeni poslovi, sa nekvalifikovanom ranom snagom je situacija sasvim drugačija – ako ih poslodavci novcem motivišu da dođu, proizvodnja se ne isplati.
Drugi, možda još važniji problem su sirovine kojih u SAD nema dovoljno.
Sjedinjene države ipak imaju jedan adut, liderstvo u najsavremenijim tehnologijama. Ali i za to je potrebno uvesti retke metale iz Kine i Rusije.
Preneti proizvodnju iz Evrope u Ameriku, pa potom uvoziti radnu snagu i sirovine, koristeći jevtin gas, i plaćati skup izvoz gotovog proizvoda u Evropu, prosto se ne isplati. Pogotovu što je logično da i gas, čim naglo skoči potražnja, poskupi. Sjedinjene države prosto ne mogu da postanu „svetska fabrika“, kao što je to učinila u protekloj deceniji Kina. Evropa se, kako stvari stoje, ozbiljno deindustrijalizuje.
Zaključak se sam nameće – U Rusiji je gas daleko jevtiniji nego u Americi, radne snage ima dovoljno, retkih metala i svih potrebnih sirovina – koliko ti duša želi, ali…
Postavlja se pitanje – šta će se desiti nekoj članici NATO ili EU, koja se prva usudi da rizikuje i iskoristi te prednosti. Verovatno o tome danas ozbiljno razmišlja Mađarska, ali i neke druge evropske zemlje.
U videu pogledajte i koliko zapadne sankcije zaista pogađaju Rusiju: