Ugrubo, do sada je popisano 6,3 miliona stanovnika, pretpostavka je da u Srbiji (bez Kosova i Metohije) živi 6,7 – 6,8 miliona žitelja.
Dok se čekaju konačni rezultati pristižu preliminarni. Recimo, u opštinama na jugu centralne Srbije uočava se „demografski minus“ koji je dramatičniji i od najpesimističnijih prognoza.
Kastrofalni podaci na jugu Srbije
U odnosu na prethodni popis od pre svega deset godina u opštini Prokuplje živi oko 7.000 ljudi manje, u Pirotu 8.000, Vranju 10.000, a „crni rekord“ drži Leskovac sa smanjenjem populacije od čak 18.000. Ukratko – katastrofa.
O toj katastrofi, sasvim sigurno, biće debata nakon prezentovanja konačnih rezultata i obrađenih podataka. I biće, kao i uvek, priče o siromaštvu, nedovoljnoj razvijenosti infrastrukture, ekonomskom zaostajanju, neophodnim reformama. Biće i priče o „nesrećnim devedesetim“ kao ključnom uzroku „demografskog minusa“ koji se zadugo ne može ispraviti.
Na KiM sve više naselja bez stanovnika
Na Kosovu i Metohiji su 2011. godine popisana 34 albanska mesta bez stanovnika, dok ih je 2021. godine evidentirano čak 416.
Ako se ovako nastavi, do 2031. godine na trećini teritorije jednostavno neće biti stalno nastanjenih.
Delovi Kosova i Metohije, i to oni koje naseljavaju Albanci prazne se brže i od juga centralne Srbije gde je u „populacionom smislu“ katastrofa.
Šta im je donelo jednostrano proglašavanje „nezavisnosti“ i silna podrška Zapada? Ukoliko im EU dozvoli viznu liberalizaciju pobeći će svako ko može, neće ih ostati više od pola miliona. Verovatno im zbog toga i ne odobravaju viznu liberalizaciju!?
Pritom, na albanskom etnoprostoru popisi su uvek političko pitanje. Kao i u BiH, uostalom. Pribegava se svakakvim manipulacijama da bi se broj stanovnika prikazao većim nego
što jeste. To se uočava i u Severnoj Makedoniji. Prosto, nemoguće je da se popisni podaci za etničke Makedonce i Albance toliko razlikuju. Nisu ovo više sedamdesete i era „demografske eksplozije“ među Albancima.
Prazni se i Makedonija
Kada je o ovoj zemlji reč, broj stanovnika je u prethodnoj deceniji smanjen za preko 9%, Makedonaca je manje za neverovatnih 17%.
Ako se računaju i nerezidenti, udeo Makedonaca u etničkoj strukturi ukupne populacije je 54%. Ili, u prevodu, na putu su da u svojoj državi postanu samo relativna većina najkasnije za dvadeset godina. Što onda povlači brojne političke posledice.
Poređenje sa Bugarskom
Ipak, za Srbiju je najznačajnije poređenje sa Bugarskom. Po broju stanovnika, veličini teritorije, strukturi privrede, ove komšije su nam najsličnije. Popis je u Bugarskoj realizovan pre godinu dana, a danas su dostupni i detaljni podaci o rezultatima.
Zapanjujuća je informacija je da se beleži pad broja stanovnika u svim teritorijalnim jedinicama oblasne samouprave. Kako god, očekuje se da u Srbiji bude i jedinica sa povećanjem populacije. Po običaju to su gradske sredine, aglomeracije Beograda, Novog Sada, verovatno Niša i Kragujevca.
Bugarska je „izgubila“ od 2011. godine 11,5% stanovništva, pri čemu je najmanji „minus“ u Sofiji od 1,3%, a najveći u Vidinu od oko 25%. Uz Vidin, još dve severozapadne oblasti – Montana i Vraca imaju identičan trend.
Paradoksalno, ali to su granična područja ka Rumuniji, dakle deo „unutar“ EU, pre četvrt veka navođeno je kako će baš tuda prolaziti značajni koridori za povezivanje Sofije sa bogatim zapadnim zemljama.
Odnos gradskog i seoskog stanovništva je 74 – 26, uz činjenicu da u 48% naseljenih mesta živi od 1 do 199 stanovnika. Polovina danas naseljenih mesta za dve decenije biće prazna. Polovina! Sela će ostati prazna. Gotovo sva ili ubedljiva većina. Naravno, ukoliko se nešto ne promeni.
Za komparaciju, ovo je značajno pošto Bugari nisu imali ni najgore sankcije u istoriji savremenih međunarodnih odnosa, ni sveobuhvatnu ekonomsku i političku izolaciju zemlje uz prateću stigmatizaciju, niti ih je NATO bombardovao, niti im je okupirao deo teritorije, nemaju ni Kosovo, ni Republiku Srpsku, ni Srebrenicu, ni druge „večite teme“ koje nas „svađaju sa Zapadom“ i lako uzrokuju krize i destabilizuju postojeći politički ambijent.
Čak naprotiv, Bugarska je punopravna članica EU i NATO, uz sve blagodati koje to donosi, uključujući i nepovratne milijarde evra svake godine, osiguravanje bezbednosti, priznavanje „statusa“ uglednog partnera koji nije „ispod stola“ već „za stolom“.
Zašto su onda indikatori za Bugarsku možda i katastrofalniji nego za Srbiju?
Verovatno i zbog toga što „demografski minus“ nije samo priča o siromaštvu, nedovoljnoj razvijenosti infrastrukture, ekonomskom zaostajanju, neophodnim reformama i „nesrećnim devedesetim“.
Nesrećne dvehiljadite
Tu je stvar i u „nesrećnim dvehiljaditim“, posledicama nekritičkih prihvatanja neoliberalnog koncepta, novih vrednosnih obrazaca i žrtvovanja sopstvenih razvojnih vizija zarad „utapanja“ u naddržavne celine. U takvom okviru sa jedne strane podsticana je progresivna desuverenizacija, dok je sa druge strane jednako brzo kopnilo kolektivno samopouzdanje.
Izbori su pretvarani u pabirčenje kapilarnih glasova, to je postala suština demokratije; za ministre su postavljani politički korektne apologete evrounijatskog obrasca ili advokati multinacionalnih korporacija za koje niko nije glasao niti su oni, takvim putem dokopavši se fotelja, osećali ikakav dug prema biračima; birokratija je kalibrirana prema zahtevima EU i NATO, samim tim polagala je račune Briselu i Vašingtonu, a ne građanima zemlje koji su je plaćanjem poreza izdržavali.
U onom, jednopartijskom sistemu, pre nekoliko decenija, sasvim je sigurno da bi se nakon ovakvih rezultata pokrenulo pitanje odgovornosti. I to uz veliki „politički tresak“. Bilo da se radi o komunističkoj Bugarskoj ili socijalističkoj Jugoslaviji. Jer, ovakvi rezultati pokazuju da se unutar sistema ili neko nije bavio svojim poslom i nije uočio problem na vreme, ili da su predložene mere bile neučinkovite.
O tome da bi se snosila odgovornost za rđavu organizaciju i nezavršavanje posla u definisanom roku tek ne treba posebno trošiti reči. Kome danas da se odgovara? Ko će uočiti problem? Kako ga rešavati?
Stranke se bave kapilarnim glasovima, nosioci izvršnih funkcija svojim poslovima ne obazirući se na građane, birokratija se upravlja prema zamislima Brisela i Vašingtona. Periferizacija Balkana je potpuna, ona odavno nije samo ekonomska, već i politička, institucionalna, strukturna i sistemska.
Sistemski procesi na koje su domaće elite pristale vode preko desuverenizacije ka neumitnoj kolonizaciji savremenog tipa, što raslabljuje svaku vrstu samopouzdanja i manifestuje se odsustvom želje da se uopšte razmišlja o sopstvenim razvojnim paradigmama.
Otuda deficit optimizma i suficit apatije. Otuda i besperspektivnost pandemijskih razmera. Otuda i manjak kolektivnog samopouzdanja. Otuda i bežanija stanovništva u najboljim godinama i posledično sužavanje reproduktivne baze što potom na popisima rezultira katastrofom.
Problem balkanskih naroda čiji se broj iz decenije u deceniju smanjuje mnogo je dublji i višedimenzionalniji nego što se na prvi pogled čini.
Nema lakih rešenja
Samim tim ni rešenja ne mogu biti jednostavna. Ona se tiču ne samo novca i subvencija, već i preispitivanja posledica nekritičkih prihvatanja neoliberalnog koncepta, novih vrednosnih obrazaca i žrtvovanja sopstvenih razvojnih vizija zarad „utapanja“ u naddržavne celine.
Raspravljati o „demografskom minusu“ bez uzimanja u obzir i ovih tema samo je dalji put u još dublji ćorsokak iz kojeg izlaza nema. U tom ćorsokaku, za deset godina, biće nas još manje.