Bivši ambasador Srbije i predsednik Srpskog spoljnopolitičkog kruga Milisav Paić ovako objašnjava zašto se Srbiji preti nekakvom batinom ako ne pristane na uslove Zapada vezane za Kosovo i Metohiju ali i na uvođenje sankcija Rusiji.
Paić kaže da se ta „batina“ danas, za razliku od 1999. godine, pre svega odnosi na finansije, ekonomiju, ulaganja.
„Batina“ na kraju može pogoditi Zapad
Zapad, ističe Paić, nema očigledno nikakvu grižu savesti za ono što su radili ovde tokom 79 dana bombardovanja, pre svega Srbije, kada su koristeći neproporcionalnu silu gađali i civile i civilne objekte.
„Imali smo i tepih bombardovanja na Kosovu. Upotrebili su strateške bombardere B52 na Košarama, pa uništenje mostova na Dunavu, vozove, autobuse, izbegličke kolone, ništa im nije bilo sveto. To su učinili bez saglasnosti SB UN, to je bio najčistiji vid agresije protiv jedne suverene zemlje, a sa ciljem da se otcepi deo njene teritorije. Njihov prvobitni cilj je bio da pruže vazdušnu podršku tvz. UČK da oni kao oslobodioci uđu iz Albanije na KiM i da kao Peko Dapčević na belom konju umarširaju u Prištinu. Međutim, to se izjalovilo i oni su u svom besu vršili teror nad civilnim stanovništvom. Uništavali su energo sisteme, izazivali ekološke katastrofe, gađali televizije, bolnice“, podseća Paić.
Sada, kako kaže, u želji da ih Srbija amnestira posežu za raznim sredstvima, ali ovoga puta su to pre svega ekonomski instrumenti. Međutim, ni to više ne može biti toliko efikasno jer, ističe Paić, prema najnovijim podacima, Kina je na prvom mestu po ulaganjima u Srbiju.
Naime, prema podacima za prvo tromesečje 2022, najveći priliv stranih direktnih investicija je došao iz Kine (234,4 miliona Evra), dok su na drugom i trećem mestu Švajcarska i Britanija sa 115,5 miliona evra odnosno 56,4 miliona evra, dok je četvrta Nemačka sa 56,4 miliona evra.
„Obim ulaganja Kine je veći nego ulaganja EU. Zato ta ekonomska batina više nema tu snagu koju je mogla da ima 90-ih godina kad je Srbija bila pod sankcijama. A kad su one kobajagi ukinute 1995. spoljni zid sankcija je ostao isti. Onda su 1998. pred Rambuje ponovo uveli sankcije. Međutim, ponavljanje takvih poteza Zapada ne samo da ne doprinosi raspoloženju stanovništva za EU nego izaziva gnev. Ta njihova batina kojom prete što se tiče njihovog uticaja u našoj zemlji može mnogo više da pogodi njih nego nas“, smatra Paić.
Na pitanje zašto se Zapadu toliko žuri da reši kosovsko pitanje, pa se još po albanskim medijima pominje simbolično izabrani rok do 24. februara iduće godine, kad pada godišnjica početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, Paić ocenjuje da je jedino što interesuje zapadne centre moći da izbiju adute Rusiji.
„To je nešto što u stvari Zapad tera da ponovo počinje da priča o Povelji UN, o međunarodnom pravu, teritorijalnom integritetu i zato im je kosovsko pitanje kost u grlu, zato žure da ga reše do 24. februara“, uveren je bivši ambasador.
Priština dobija signale iz dva pravca
Advokat i politički analitičar Goran Petronijević ističe da bi trebalo već da umemo da čitamo takve poruke Zapada, počev od perioda kad su prema nama primenjivali buldožer diplomatiju, saopštavali šta treba uraditi a to predstavljali kao neku vrstu sporazuma.
„Kao mi prihvatamo nešto što oni od nas traže, to je kao sporazum koji mi sprovodimo. A to je u stvari prikrivanje diktata, od perioda razbijanja Jugoslavije do danas“, konstatuje Petronijević uz opasku da je Zapad imao manir da šalje dvojne pa i trojne poruke — jedno pričao u Beogradu, drugo u Zagrebu ili Ljubljani.
To se, uveren je, radi i danas, pa ako nešto kažu u Prištini treba računati da je to tako, a ne ono što govore u Beogradu gde dolaze u nastojanju da anesteziraju našu javnost i rukovodstvo.
Suština je, smatra, to što se njima, posebno SAD jako žuri jer nije jasno kakva će politika tamo biti posle izbora za američki Kongres 8. novembra što će opet uticati i na kasnije predsedničke izbore u SAD.
„Sve što rade je da bi u tom pravcu napravili određene male pomake kako bi dokazali da je njihova politika koja se sprovodi prema Evropi, Balkanu i Rusiji dala određene rezultate. I zbog toga su im potrebni određeni datumi, određena brzina, pa u momentu kad shvate da ne mogu da dobiju to što su hteli prave B varijantu koja je uvek ublažena — postigli smo to da neće biti sukoba a odložićemo rešavanje problema za naredni period. Pa onda i to pokazuju kao određeni uspeh“, objašnjava taktiku Petronijević.
Nazire takav odnos i kad je u pitanju aktuelna tema preregistracije srpskih vozila na KiM.
„Priština nema svoju volju nego dobija signale iz dva pravca: desnom rukom se pokazuje — dajte problem, a levom rukom im se kao kaže da se taj problem malo deeskalira. I to je neprekidna igra. Za njih je namenjena desna ruka, za nas leva. Oni ništa ne rade sami. Svaki taj problem koji su oni izmislili je duboko i unapred planiran“, ističe Petronijević, koji odbacuje svaku mogućnost da Priština i najsitniju odluku donosi sama.
Obećanja kao šarena laža
Na pitanje, može li Zapad hipotetički nešto opipljivo da ponudi Srbiji poput ubrzanog članstva u EU kako bi prihvatila ono što se od nje traži, a suprotno sopstvenim nacionalnim interesima, Petronijević ocenjuje da bi politički bilo jako kratkovido verovati u obećanja koja nam odatle stižu.
„Da li stvarno ima neko u svetu ko njima može da veruje. I da li ima ijedno obećanje koje su ispunili ili ijedno obećanje gde nisu prevarili. Obećanje je uvek šarena laža koju oni nikad ne ispune ili ga modifikuju istog trenutka kad se nešto ispuni. Nemam ništa protiv da sva najnakaradnija zakonska rešenja koja EU nameće odmah prihvatimo — sve i bez prevoda, kao Bugari, da prođe kroz skupštinu , da kažemo da smo se potpuno sinhronizovali sa EU, ali samo uz jednu tačku: počeće da važe sedmog dana od prijema u EU“, poručuje sagovornik Sputnjika.