Čuveni komad slavnog ruskog pisca, u Neškovićevoj dramatizaciji i režiji, doživeće 25. novembra novu inscenaciju u somborskom nacionalnom teatru čime će ova ugledna teatarska kuća beležiti svoj veliki jubilej.
Poverenje za ovaj posao reklo bi se da nimalo slučajno nije ukazano jednom od najnagrađivanijih domaćih reditelja čiji je talenat potvrđen brojnim nagradama, devet osvojenih samo na poslednjem Sterijinom pozorju za predstavu „Kus petlić“.
Kolika je odgovornost raditi, po mišljenju mnogih, Čehovljev najkompleksniji komad?
- O značaju `Galeba` govori i moja uznemirenost i zebnja kako će to ispasti. Svaki reditelj ima neko svoje viđenje, svoje shvatanje i svoju priču kako bi to trebalo uraditi. Ne znam nijednu klasu na bilo kojoj akademiji u istoriji akademija gde studenti nisu u nekom trenutku tokom četvorogodišnjeg školovanja radili neku od scena iz „Galeba“. I to dodatno opterećuje. A, opet ne znam da je ikada iko kod nas radio „Galeba“ u onom izvornom žanru koji je Čehov definisao ispod naslova, rekavši da je to komedija u četiri čina. Trudim se da razumem zašto je to napisao kada je zapravo na sceni ljudska tragedija koja se događa unutar jedne šire porodice, a istovremeno to što je tragedija ne znači da se ne stvara duhoviti, da ne kažem komični, efekat u publici koja to posmatra. To su stvari kojima se bavimo u ovom novom čitanju. Njegova modernost je u tome što ćemo ga približiti savremenim odnosima, što ćemo te odnose tumačiti iz današnje glave i iz današnjeg humora, budući da se humor ponajviše menja. Tragedija je ista od antičkog doba do danas, već 2.500 godina, ali humor se nenormalno promenio od Aristofana do danas.
Kažete da žanr ne živi u igri, u odnosu, već da je prisutan samo u glavi onoga koji posmatra taj odnos.
- Stil je onaj koji definiše način igre, a ja duboko verujem da je tako mislio i Čehov, bar po onom što sam čitao o njemu, o njegovim razgovorima sa Stanislavskim, o tome kako je spašavao „Ujka Vanju“ da ne bude tragedija zbog čega je i putovao sa Jalte u Moskvu ne bi li Stanislavskom objasnio da on to vidi kao jednu komičnu situaciju. E, istražujući sve to, želimo da se upustimo baš u taj svet i otkrijemo kako izvući humor iz tragedije. Uveren sam da savremene priče ne mogu da žive bez humora. Danas je svet lakše podneti uz prisustvo duhovitosti.
Kako vi tumačite „Galeba“ koji je sav u psihološkom, u osećanjima, komplikovanim odnosima, smenama raspoloženja?
- Teško je, pogotovu u jednom razgovoru, definisati Čehova. Zato ćemo mi provesti za stolom, na čitajućim probama, sigurno polovinu procesa upravo diskutujući i tražeći odgovor za te tolike i tako pomešane emocije. Za te odnose koje su junaci sami sebi zakomplikovali guranjem stvari pod tepih, prećutkivanjem onoga što je evidentno. A, opet, moramo da razumemo sve te ljude i nikako ne smemo da ih osuđujemo. Oni kroz ovaj komad neprekidno preispituju svoje živote i sopstvene pogrešne odluke, preispituju kako te odluke sa kojima moraju da žive utiču na tragediju njihovog života. Nekada ih se - baš zbog toga što znaju da su u krivu - drže dok ne unište jedni drugima živote. Vrlo je to kompleksno i komplikovano, time se svakodnevno bavimo. Upravo nam se na probi dogodilo da smo otvorili i otkrili nešto što je možda Čehov direktno mislio jer je jedino logično, a meni to nije palo na pamet tokom čitanja. Tek na probi, u direktnom odnosu, kad se duboko uđe u sve to, kada se provuče kroz lični problem i glumaca i mene - dobijamo novo čitanje. Zbog toga sam zaista jako uzbuđen i ponosan na takav rad. A možda bih da mi postavite ovo pitanje za 7 ili 15 dana imao potpuno novi i drugačiji odgovor. I to je ono što je u stvari radost i lepota pozorišta.
Ima li ovde glavnog junaka ili svi oni koji se pojavljuju na sceni su podjednako važni i čine zapravo u zbiru tog glavnog junaka?
- Ovde definitivno nema glavnog junaka. Čak i ako postoji u ovoj mojoj adaptaciji to će biti Maša. Za mene je Maša jedan od najtragičnijih i najtalentovanijih likova u toj drami. Za razliku od drugih ona nema nikakvu mogućnost da bude uspešna, njen život je već predodređen rođenjem i klasnim statusom.
Maša je, kako je opisuje Čehov, devojka koja nosi crninu za sopstvenim životom.
- Da, ali kada to posmatramo kroz samosažaljenje, zvuči glupo. Kada to postavimo u situaciju odnosa u kojoj nju proganja čovek koji je zaljubljen u nju, a ona ne može da mu uzvrati ljubav, ta replika postaje bunt i prezir prema njemu koji je prati i kojeg ne može da se otrese. E takvim promenama odnosa dolazimo do nečega što je direktna radnja, a ne igranje stanja u kojima se ljudi nalaze i samosažaljenja.
Šta će biti galeb u vašoj interpretaciji, hoćemo li ga videti na sceni ili će biti prisutan samo kao metafora?
- Galeb pre svega predstavlja slobodu. Videćemo ga, naravno, u želji ovih junaka za različitim vrstama slobode. Ali ćemo ga videti zaista i fizički i to više puta, kao galeba i kao gavrana... Ali ne bih da vam i to otkrivam jer imamo neke scene koje su direktno vezane za samu pticu, za njen let, za njenu slobodu, za obaranje, za ubijanje te slobode i ponovno prepariranje te ptice ne bi li ona i mrtva mogla da poleti. Ali, da, biće galeb ne samo kao metafora nego i fizički prisutan na sceni.
Da li će publika posle premijere izaći relaksiranija ili zabrinutija nego pre ulaska u pozorište?
- Siguran sam da će svako izaći emotivno drugačiji nego što je ušao. To jedino mogu da garantujem.