Desni centar pred pobedom u Italiji

Desna koalicija, prema anketama ima 46 do 48 odsto podrške glasača, što je daleko iznad potrebnih 40 odsto za osvajanje parlamentarne većine. To će učiniti Đorđu Meloni prvom ženom na čelu italijanske vlade. Ona predvodi suverenističku desnu koaliciju koja bi Italiji mogla da donese velike promene u političkom životu.

Koalicija levog centra daleko zaostaje i ima između 27 i 29 odsto podrške glasača, pokret „Pet zvezdica“ se nalazi na između 13 i 14 odsto, dok blok „Treći pol“ ima između 5 i 7 odsto podrške.

Istraživanja javnog mnenja pokazuju koliko je italijanska politička scena turbulentna. Ako se pogledaju ankete od pre deset godina, najjača politička snaga Italije bila je Berluskonijeva Frca Italija; pre pet godina to je bila Salvinim zeva Liga, a danas su to Italijanska braća, na prošlim izborima sa četiri odsto osvojenih glasova gotovo neprimetna snaga.

Italijanska braća, predvodnici desne koalicije (coalizione di centrodestra), najveće su iznenađenje na italijanskoj političkoj sceni poslednjih godina – od 2018, kada su osvojili oko četiri odsto glasova, do danas postali su najjača politička snaga italijanske desnice. Ovakav meteorski uspon analitičari objašnjavaju nepokolebljivošću Italijanske braće – nisu pravili kompromise sa levicom i nisu ulazili u koalicione vlade – ostali su dosledni sebi i to im se sada vraća u obliku glasova.

Italijansku braću protivnici opisuju kao socijalno-konzervativna politička snaga koja korene vuče iz Italijanskog socijalnog pokreta, posleratne naslednice Musolinijeve Fašističke partije.

I zaista, dvoje direktnih potomaka bivšeg italijanskog diktatora Benita Musolinija su članovi Italijanske braće, a mediji često citiraju izjavu Đorđe Meloni iz 1996, kada je Musolinija nazvala „dobrim političarem“ koji je „radio sve što je mogao za Italiju“.

Ali, u poslednjih nekoliko godina kako je popularnost stranke rasla, raskid sa profašističkom prošlošću bio je sve očigledniji – jedino što je od nje ostalo je plamen u amblemu stranke; deo programa stranke koji govori o socijalnom konzervativizmu je ublažen i zamenjen je ekonomskim temama.

Ipak, politički stil Đorđe Meloni ostao je nepromenjen – „Bog, otadžbina i porodica“ slogan su koga se ne odriče; prošlog leta, na mitingu suverenističkih partija u Španiji, obratila se masi i optužila „LGBT lobi“ kao i „islamističko nasilje“.

Na završnom predizbornom mitingu u Rimu pre nekoliko dana, obećala je Italijanima novu eru slobode.

Kao najveća zamerka „mlađim“ koalicionim partnerima Italijanske braće, liderima Lige Mateu Salviniju i Forca Italije Silviju Berluskoniju mediji i političari sa drugog kraja političkog spektra najviše zameraju veze sa Rusijom. Ipak i jedan i drugi ponašaju se kao ljudi od principa – sve vreme od 24. februara Salvini naglašava da će od antiruskih sankcija više štete imati Evropa od Rusije, dok je Berluskoni otišao još dalje – u intervjuu koji je dao italijanskom javnom servisu (RAI) istakao je da je Rusija „gurnuta u rat sa Ukrajinom“ i da bi kijevski režim trebalo zameniti „pristojnim ljudima“.

Nekada izuzetno jake, danas se i Liga i Forca Italija nalaze u senci Italijanske braće. Ipak, kako pokazuju ankete, jedni bez drugih ne mogu ukoliko žele da preuzmu vlast.

Na drugoj strani političkog spektra je koalicija levog centra (coalizione di centrosinistra) predvođena Demokratskom partijom bivšeg premijera Enrika Lete. Program ove koalicije ne razlikuje se od programa bilo koje mejnstrim koalicije u EU – „proevropski stavovi“, zakažu se za sankcije Rusiji i LDŽBT+ prava, legalizaciju istopolnih brakova.

Pokret „Pet zvezdica“, pak ne može se svrstati ni u levicu, niti u desnicu – nastupaju samostalno sa bivšim premijerom Đuzepeom Kontijem kao liderom.

Nastao 2009, sa ciljem da postane glavna antiestablišmentska snaga koja okuplja građane u borbi protiv sistemske korupcije (što je pokret u jednom trenutku zaista i bio), „Pet zvezdica“ je znatno oslabljen odlaskom bivšeg lidera Đuzepea di Maja, koji se udružio sa levim centrom (ankete kažu da je pokret izgubio čak oko polovine glasača).

„Treći pol“ je četvrti blok koji ima šanse da osvoji mesta u italijanskom parlamentu i sastoji se od „Akcije“ bivšeg ministra Karla Kalende i „Žive Italije“ bivšeg premijera Matea Rencija. Blok je nastao nakon što se Kalendina koalicija sa levim centrom u avgustu raspala posle svega pet dana.

Pored ova četiri velika bloka, na izborima se kandiduje i nekoliko manjih stranaka – od ultralevičarske Narodne unije, do novoformiranog pokreta Italekit, koji se zalaže za izlazak Italije iz EU. Ovim strankama ankete predviđaju jednocifrenu podršku te imaju vrlo male šanse da uđu u parlament.

Najvažnija pitanja oko kojih se lome koplja vezana su za narastajuću ekonomsku krizu i nagli skok životnih troškova. Nedavne ankete pokazuju da je oko 90 odsto Italijana zabrinuto zbog skoka troškova energenata.

Stranke su ponudile razna rešenja – levi centar predlaže ograničenje cena, dok se desnica zalaže za energetsku samodovoljnost i nuklearnu energiju. Pitanje oko mera za oporavak privrede nakon pandemije kovida takođe je sporno pitanje – dok Demokratska stranka podržava primenu briselskog paketa od 190 milijardi evra pomoći u sadašnjem obliku, Italijanska braća se zalažu za njegovu reformu.

Važna tačka u programu desnice je i uvođenje paušalnog poreza, čime bi se poreske stope ograničile na 15 odsto za sve kategorije, dok se levica zalaže za progresivno oporezivanje.

Sa druge strane, imigracija, jedno od najvažnijih pitanja kampanje 2018. danas ne igra tako važnu ulogu; Melonijeva i Salvini gurnuli su ovo pitanje na donji deo svojih agendi, ali se i dalje zalažu za pooštravanje imigracionih zakona.