KULTURA

Po meri čoveka: Srpska kuća "staramajka" - kamen temeljac svega što smo gradili /foto/

„Narodni neimari Srbije, rukom po meri“ naziv je izložbe umetničkog fotografa Stanka Kostića, nedavno otvorene u Galeriji nauke i tehnike SANU.
Sputnik
Jedinstveni spomenik ruci narodnog graditelja prvi je utisak koji na posetioca ostavlja izložba umetničkog fotografa Stanka Kostića. Radovi koji su odnedavno izloženi u prostoru galerije nauka i tehnika SANU, nastajali su u tri decenije obilaženja Srbije, s ciljem da se u „svetlopisu“ ovekoveči sva njena lepota. Ovoga puta Kostić je za temu izabrao srpsku seosku kuću, njenu oronulu i napuštenu lepotu, kuću staramajku koja i u simboličnom smislu stoji kao kamen temeljac onoga što čovek u životu gradi i izgrađuje.
„U vremenu raznih tehnologija, kada robujemo mašinama i savremenom načinu života u kom je sve `sad i odmah` i u kom čovek želi da napravi kuću za mesec dana, slikom ispisujem priču o kući rađenoj na generacijskom iskustvu, u koju su njeni ukućani utkane sve nade za budući život ali i poštujući iskustva predaka“, kaže za Sputnjik Stanko Kostić.
Na njegovim fotografijama, u različitim godišnjim dobima slikane, zabeležene su seoske porodične kuće, skladne sa svojim okruženjem, građene od materijala rasutog po okolnoj prirodi. Neretko su ih gradili sami ukućani, sa mnogo ljubavi, poštujući vekovno iskustvo generacija narodnih graditelja.
Izložba „Narodni neimari Srbije – rukom po meri“
„U tim su kućama živeli, na tim terasama pod svodovima svadbe ugovarali… Želeo sam da sačuvam na fotografijama deo jedne zanimljive arhitekture, kuću podneblja u Srbiji koja govori o vremenu u kom se ljudi živeli sa prirodom i uz prirodu, u kom su gradili sopstvenu kuću ostavljajući u tom prostoru i svoju izlivenu dušu. Gradili su je za potrebe porodice i budućeg života koristeći materijale iz okoline. A ono što je možda najvažnije jeste ta njena čovekomernost: to su kuće koje su nastale po meri čoveka.“
Kostić podseća da su ti nepotpisani neimari umesto metra u gradnji koristili stare jedinice – lakat, prst, palac…
„Kuće su građene čak i po meri čoveka koji će u njoj živeti: po njegovom laktu ili iz njegovih šaka izdvojili bi osnovnu meru i uparivali je sa prostorom.“
O lepoti graditeljstva u Srbiji najsnažnije svedoči očuvani sklad sa prirodom, odsustvo želje da se ona porobi već namera da se bude njen deo, da deluje kao da su – iznikle iz prostora prirode.
„Ovo nije samo priča o narodnom graditeljstvu. Moto cele moje izložbe je da čuvajući kuću i jezik – mi čuvamo sebe. Pokazao sam kako u sadašnjem stanju izgledaju kuće na teritorije Srbije, kako je korišćen materijal iz okoline – drvo, kamen, pleva, blato… I kako je narodni neimar štedljivo sve to ugradio u kuću, vodeći računa o skladnosti“, kaže Kostić.
Izložba „Narodni neimari Srbije – rukom po meri“
On napominje da su te male mnogoljudne kuće davale društvu mnogo više korisnih ljudi nego sadašnje palate koje svojim oblikom, dimenzijama i materijalom podsećaju koliko smo se udaljili od same prirode.
„Toliko smo se udaljili da danas organizujemo kurseve kako da se snađemo i preživimo u prirodi“, dodaje fotograf.
Na njegovim radovima gotovo da se osmehuju trošne male kuće sa tremovima i velelepnim lukovima, koje čak i oronule svedoče o svom nekadašnjem sjaju i lepoti. Na nekima od njih, ponegde se vidi cvet u prozorima, na vratima okačene crvene paprike za sušenje…
„Sve te kuće, potisnute savremenim načinom života, nestaju. Naši povratnici iz inostranstva radije ih sruše do temelja da bi na istom mestu napravili nove, bolje. Iščupane kao zub iz korena, one nestaju da bi na njihovom mestu bila sagrađena nova betonska kuća sa skupim ogradama… Želeo sam da pre toga zapišem ovu lepotu, da ostavim svetlopis i odu životu koji lagano nestaje. A možda i poruku da se sačuvaju“, dodaje Stanko Kostić.
Izložba „Narodni neimari Srbije – rukom po meri“
O tom nestajanju svedoče i fotografije staramajki koje sede ispred svojih vremešnih kuća.
„Fotografisao sam staramajke – i kuće mogu isto tako da se nazovu – jer su one čuvari ognjišta, a iz ognjišta je nastala kuća. To su bake koje žive u svom miru i u nadi da će neko od sinova doći i nastaviti tu da živi. Gde god sam išao širom Srbije video sam da te bake u uglu šporeta imaju zamešen hleb, spremne da ugoste namernike…“
Kostić otkriva i šta ga je najviše impresioniralo od svega što je video.
„Muškatle na prozorima tih kuća, toplina doma, gostoljubivost. To gostoprimstvo koje doživite od tih skromnih ljudi duboko vas dirne.“
Sakupljala je predmete po rodnoj Srbiji da bi ih predstavila francuskoj javnosti
Komentar