Pronalazak fosilizovanih mekih organa starih 380 miliona godina ima kolosalan značaj za stručnu zajednicu, ali i za čitavo čovečanstvo.
„Korišćenjem novih metoda, sada je omogućeno da fosilima koje nalazimo možemo da posmatramo i njihovu unutrašnju strukturu bez uništavanja. To su tehnike poput rendgenskog snimanja. Koriste se posebni zraci da bi se mogle videti tri-de strukture i izgled unutrašnje građe ovih fosila“, kaže Vukašin Bjelica za RTS.
S druge strane, ističe Bjelica, na neki način imamo prozor, jedan vremeplov od 400 miliona godina unazad da vidimo kako su te životinje izgledale, kako se to sve razvijalo.
„To je poput nekog polaroida zamrznutog u vremenu i mi smo ga sad pronašli i možemo da kažemo: Aha, ovo je bilo ovako, ovako se odvijao razvoj ovih organa, ove životinje su živele tako“, objašnjava biolog.
Kada se govori o fosilima, veliki broj ljudi obično misli na velike kosti dinosaurusa i slične čvrste stvari.
„Mekani, odnosno unutrašnji organi veoma se brzo raspadaju ako ne postoje specifični uslovi koji bi održali te organe neko vreme“, navodi Bjelica i dodaje da je neverovatno da su srce i drugi meki organi uspeli da ostanu sačuvani 380 miliona godina.
U oblasti Gogo u zapadnoj Australiji, gde je i pronađeno fosilizovano srce, struktura sedimenta je takva da omogućava odličnu konzervaciju.
„Krečnjačke stene, hipoksična sredina, to znači da nema dovoljno kiseonika za brz raspad i takav slučajan set okolnosti omogućio je ne samo da se pronađe ovaj fosil nego 50 fosila sa očuvanim unutrašnjim građama“, navodi Bjelica i napominje da je upravo to naučnicima i omogućilo da vide kako je ta životinja izgledala pre toliko vremena.
Kada se govori o nauci i evoluciji, kako Bjelica napominje, često se uzimaju zdravo za gotovo neke stvari, a pogotovo to čine ljudi koji nisu verzirani u paleontologiji i biologiji, što je i normalno.
„Pre više od 400 miliona godina kičmenjaci nisu imali vilice, bili su ribe bez vilice. Nastankom vilice dolazi do masovnih promena u organizmu. Vilice su korišćene prvenstveno za respiraciju. Vidimo i kod današnjih riba da one pokretima vilice uvlače vodu, prevlače vodu preko škrga i samim tim dolazi do razmene kiseonika“, kaže Bjelica.
Prema njegovim rečima, to je dovelo brojnih promena.
„Te životinje, koje su pre toga bile isključivo pri dnu i imale su niske stope metabolizma, sad su odjednom povećavanjem količine kiseonika u krvi, one počele da budu predatori i imaju novi razvojni put", objasnio je Vukašin Bjelica.