Nemačka je odigrala najbolju utakmicu u najvažnijem trenutku turnira i zasluženo otišla u borbu za medalje. Fizički su odgovorili na najjače oružje Grčke, šutirali izvanredno (17/31 za tri poena) i odigrali sjajnu timsku odbranu na Janisu. Grčka je preuzimala sve pikove i to je Nemačka svaki put koristila ispod koša, visoki igrači Nemačke su lako kažnjavali bekove Grčke.
Na kraju je Itudis morao da igra sa nižom petorkom i stavi Janisa na Šrudera kako bi izbegao takve mane na preuzimanju, ali je razlika bila već prevelika. Janis je napadački svoj deo uradio, ali je nedostajala pomoć spoljne linije, pre svega Dorsija na način na koji je igrao u grupnoj fazi turnira. Ipak, utisak je da Grčka defanzivno nije uspela na vreme da se adaptira i to ih je koštalo poraza. Nemačka je odigrala vrhunsku utakmicu i mislim da sa ovakvim nivoom igre, teško može bilo ko da ih savlada.
Finska je kombinovanim i agresivnim odbranama na piku (iskakanje, pa zatim preuzimanje) uspela da izbaci Španiju iz napadačkog ritma i situacija u koje su želeli da uđu. Na to su i napadački bili veoma raspoloženi, igrali su kao i inače sa petoricom igrača široko i Španija nije uspela da odgovori brzinom i agresivnošću. Drugo poluvreme možda i očekivana reakcija Španije, defanzivno su igrali izuzetno agresivno na bekove Finske i time su ih oterali daleko od koša. Napad Finske više nije imao tu tečnost i preciznost u rešenjima.
Napadački je Španija uprostila igru u drugom poluvremenu. Igrali su uglavnom pik en rol preko Lorenca Brauna i Vilija Ernangomeza na praznoj strani iz čega su pravili prednost jer Finska nema visoke igrače koji mogu da pariraju Ernangomezu. Na to, sjajna rola defanzivno Alberta Diaza, trojke Rudija Fernandeza i poeni Darija Brizuele bili su dovoljni za prolaz. Finska je zaista ostavila odličan utisak na prvenstvu i gledaćemo je i naredne godine na Svetskom šampionatu.
Odmah smo na početku meča videli adaptaciju Francuske na pik en pop Italije koji je Srbiji zadavao najviše problema. Branili su „u dropu“ sa Goberom, rizikovali su šut bekova Italije iz driblinga, ali ukoliko bi se odlučili za prodor, ulazili bi u automatsko preuzimanje. Time su usporili protok lopte Italije čak i po cenu da nekoliko puta budu kažnjeni ispod koša kada je Meli ostajao u prednosti sa bekovima Francuske.
Međutim, Italija je pokazala da nije samo ekipa koja zavisi od šuta, igrali su odličnu i fizičku odbranu i bili nadomak pobede. Francuska je ponovo imala (kao i na svakoj utakmici) period bez ideje u napadu i ponovo se u pravim trenucima pojavio Toma Ertel. Dve jako važne trojke i odlična rešenja u saradnji sa Goberom, kao i pogodak za produžetak. Treba napomenuti i koš Tarpija iz skoka u napadu na 40 sekundi pre kraja na četiri razlike za Italiju bez kojeg bi odlazak u produžetak verovatno postao nedostižan.
Ovo niko nije mogao da očekuje. Poljska je šokirala ceo košarkaški svet i izbacila sa prvenstva Luku Dončića i evropskog šampiona Sloveniju. Ogromna enegija, sjajan defanzivan plan na Dončiću - agresivno iskakanje na piku da bi se Luka rešio lopte i na granici udvajanja na svakoj izolaciji Dončića.
Fizički su mu pružili veliki otpor, nisu mu dali ništa lako i uz inspirisan napad Ponitke i Slotera su uveli Sloveniju u veliku nervozu. Na krilima nestvarne energije Jake Blažića, Slovenija se vratila i došla u priliku da pobedi utakmicu. Međutim, ponovo nisu imali mirnoću u napadu, uz nekoliko defanzivnih propusta ispustili su prednost i izgubili meč. Ostaje utisak da je Slovenija bila prenervozna tokom celog prvenstva, konstantna priča sa sudijama, nestrpljenje u napadu i dva poraza na ovom prvenstvu od objektivno slabijih ekipa od njih - BiH i Poljske, mislim da nisu slučajna.
Kao što svi znamo, polufinala će biti bez tri najveće zvezde turnira - Jokića, Dončića i Janisa. Njihove reprezentacije su bila tri najveća favorita za medalje pred prvenstvo, ali poruka koja je poslata po meni je prilično dobra za košarku. Nije neophodan NBA superstar da bi se ušlo u konkurenciju za medalje i moguće je kvalitetnom timskom košarkom doći do rezultata, a to znači da svaka reprezentacija može da se nada i da ima šansu.
Želeo bih i da naglasim akcenat sreće na ovakvim turnirima. Francuska je dva puta bila na ivici ispadanja, dva slobodna bacanja najboljih igrača protivnika, i sva četiri promašaja. Ispadanje u osmini finala i polufinale sa Poljskom i potencijalno finale je dramatična razlika. Ovako ćemo okarakterisati turnir Francuske kao uspešan, a bili su tako blizu ogromnog neuspeha.
Zbog čega sam naveo ovaj primer?
Moje mišljenje je da je reprezentacija Srbije ostavila odličan utisak u proteklom ciklusu od mesec dana. Jasno je da ćemo leto okarakterisati kao rezultatski neuspešno, ali sam proces mislim da je bio jako dobar. Igra koja je izgledala odlično, velike pobede protiv jakih rivala u kvalifikacijama, pet dominantnih pobeda u grupnoj fazi i jedan poraz u turnirskom sistemu takmičenju, koji kao što vidimo, svakome može da se desi. Mislim da kroz prizmu budućnosti, ne treba da gledamo samo krajnji rezultat već ceo proces i da li smo na pravom putu i u pravim rukama za stvari koje dolaze.