Ključnu ulogu u tom u tom višedecenijskom konfliktu oko Nagorno-Karabaha ima Rusija, koja ulaže sve napore da pomogne u deeskalaciji tenzija i pomiri zaraćene strane. Zahvaljujući naporima Moskve i ovaj poslednji plamen koji se razbuktao na granici dve zemlje je ugašen, posle razgovora predsednika Rusije Vladimira Putina i premijera Jermenije Nikola Pašinjana, a takođe i zalaganjem ruskog Ministarstva spoljnih poslova.
„Bez sumnje ovo što se sada dešava i uopšte ceo ovaj sukob, pokrenule su zapadne obaveštajne službe, pre svega britanske i to od trenutka kada je u Azerbejdžanu registrovana britanska kompanija „Britiš petroleum“. Možemo reći da su se pojavili i njihovi turski saveznici. Sve što je kasnije dovelo do 44-dnevnog rata 2020. godine upravo je rezultat tih aktivnosti, uprkos činjenici da su oni tamo vodili mirne aktivnosti, vadili naftu i pomagali, ipak su nekako uticali na ovaj proces i nastavljaju da utiču“, kaže ekspert.
Leonkov zaoštravanje na granici između Jermenije i Azerbejdžana takođe povezuje i sa taktičkim uspesima Rusije u zoni specijalne vojne operacije u Ukrajini i pregrupisavanjem snaga, kao i željom Zapada da razvuče Rusiju na više frontova.
„Po svemu sudeći, doneta je odluka da se stvori takozvani drugi front za Rusiju i to u Zakavkazju. Zato je došlo do naglog zaoštravanje sukoba koji je bio ‘ugašen’ sklapanjem trileteralnog sporazuma“, ističe Leonkov.
Jerevan tvrdi da su azerbejdžanske trupe napale jermenske položaje artiljerijom i oružjem velikog kalibra, dok Baku navodi da su borbe izazvane pokušajem jermenske sabotaže
Napad uoči samita ŠOS-a
Ruski eksperti kažu da je rasplamsavanje konflikata bilo očekivano na osetljivim, „ranjivim“ mestima postsovjetskog prostora gde postoje međuetničke tenzije, napominjući istovremeno da su se borbe na granici između Azerbejdžana i Jermenije ponovo razbuktale u ponedeljak uveče, posle teških ukrajinskih dana i dva dana uoči samita ŠOS-a, što kako zaključuju „nije slučajno“.
S druge strane, ruski ekspert Dmitrij Drozdenko kaže da nema dokaza da je strasti na Kavkazu rasplamsao Zapad, ali da se takva mogućnost „ne može isključiti“.
„U svakom slučaju, još nema direktnih dokaza, jer nije jasno ko je prvi započeo granatiranje, pošto je izvedeno sa dve strane. Postoji mogućnost da su neke sile, da tako kažemo treće snage na to uticale, ali i dalje nema dokaza, niti se neko na tu temu oglasio, uključujući i Moskvu“, dodao je on.
Jermenija i Azerbejdžan optužuju se međusobno za napade. Jerevan tvrdi da su azerbejdžanske trupe napale jermenske položaje artiljerijom i oružjem velikog kalibra, dok Baku navodi da su borbe izazvane pokušajem jermenske sabotaže.
Jermenija je saopštila da je u sukobu na granici sa Azerbejdžanom poginulo 49 jermenskih vojnika, dok je Azerbejdžan objavio da je azerbejdžanska vojska pretrpela gubitke u ljudstvu i vojnoj infrastrukturi zbog granatiranja oružanih snaga Jermenije.
Kako do trajnog mira?
Predviđa se da će sukob između Jermenije i Azerbejdžana trajati sve dok dve zemlje ne potpišu mirovni sporazum, ali eksperti ocenjuju da su male šanse da se to dogodi u doglednoj budućnosti, s obzirom da nijedna od strana u sukobu ne želi da napravi kompromis. Drugim rečima, sve dok postoji teritorijalni spor i nerešena pitanja u vezi sa mirovnim sporazumom tenzije će se nastaviti, pa je sada važno da se na diplomatskom nivou spreči novo zaoštravanje koje bi moglo ponovo da dovede do krvoprolića.
Eksperti takođe smatraju da Moskva, kao jedan od glavnih posrednika u procesu rešavanja odnosa između Jerevana i Bakua, može da pokuša da, uz pomoć Ankare, dve zaraćene strane stavi za pregovarački sto, s obzirom na to da Turska podržava Azerbejdžan, dok Rusija ima dobre odnose sa obe zemlje.
„U principu, Moskva je već učinila mnogo da stabilizuje situaciju oko Nagorno-Karabaha, ali ja vidim samo napore Moskve, a to nije dovoljno da mir stigne u region, pošto strane koje su u sukobu, uprkos činjenici da su potpisale trileteralni sporazum, nisu bile zadovoljne rezultatima ratnih dejstava. Nakon dugih rundi pregovora koji su vođeni na različitim nivoima, sporovi nisu rešeni. Glavno pitanje odnosilo se na zaključivanje mirnog dogovora tj. uspostavljanju trajnog mira, a drugo pitanje koje se pojavljuje je status Nagorno-Karabaha“, kaže Leonkov.
Nagorno-Karabah je međunarodno priznat kao deo Azerbejdžana, ali je kontrološu etnički Jermeni. Posle raspada Sovejtskog Saveza, region je glasao za pripajanje Jermeniji, izazavši rat koji je obustavljen primirjem 1994. godine. Tenzije i dalje traju, a 2020. godine došlo je do 44-dnevnog rata oko spornog regiona, koji je okončan prekidom vatre uz posredovanje Rusije i kojim su se ruske mirovne snage rasporedile u Nagorno-Karabahu. Ovaj međuetnički sukob politikolozi nazivaju „zamrznutim“.
Status Nagorno-Karabaha, koji je proglasio nezavisnost od Bakua kao Republika Arcah, uz podršku Jerevana, i danas ostaje kamen spoticanja između dve zemlje.
„Tamo već nekoliko stotina godina žive etnički Jermeni, a činjenica da još od prvog sukoba, koji se dogodio pre više od 30 godina, postoje nerešena pitanja dovela je do oružanog sukoba koji je odneo mnogo života, kako vojnika, tako i civila. Zato mislim da će u ovom slučaju Rusija morati da preuzme inicijativu kako bi se uklonio kamen spoticanja, koji i danas izaziva te sukobe, a Rusija već ima slična iskustva, vezana za Pridnjestrovlje, Abhaziju, Južnu Osetiju...“, napominje Leonkov.