Njegov odlazak podsetio je mnoge na to kako je još pre pola veka već prvim radovima Bata Kovač pokazao u čemu je razlika između snažnog autentičnog zvuka i muzike opštih mesta, između rokenrola koji uz klavir zvuči kao klasika i one druge i drugačije za koju su znalci, govoreći o njenoj ispraznosti umeli da kažu da je - trla baba lan.
No, i tu je Bata Kovač promenio muzičku (i svaku drugu) semantiku ovih reči kada je 1970. godine objavio pesmu istoimenog naslova, “Trla baba lan”, koja je do danas ostala jedna od najobrađivanijih u nekadašnjoj zemlji i hit koji je prešao granice Jugoslavije.
Član “Indeksa” i osnivač “Korni grupe”, dečak koji je sa 14 godina napisao prvu pesmu i od tada do kraja drugovao samo sa muzikom, Kornelije Bata Kovač, ostaće upamćen po mnogobrojnim hitovima, onim pisanim za velike zvezde poput Zdravka Čolića, Mikija Jevremovića, Bisere Veletanlić, po muzici stvaranoj za pozorište i film…
Oni malo stariji (da li samo oni) zauvek će ga pamtiti i kao autora jedne od najlepših i najčudnijih pesama stvorenih na našim prostorima u drugoj polovini prošlog veka – po pesmi “Etida”. Ona je razlog što će mnogima danas, na vest o Batinoj smrti, “neke davne misli” otploviti u tišini, one misli koje “vraćaju danima” drugačijim od ovih koje živimo danas, ka nekom drugom i drugačijem vremenu u kome je Zlatko Pejaković jedinstvenim glasom slikao devojku koja je svirala “najlepšu etidu, danima u maloj sobi za klavirom…”
Ta devojka iz Batine pesme, bez imena i lica mnogima je zauvek ostala simbol lepote i tajne same muzike, zvuk čežnje, ljubavi… I kao da je reč o nekoj naredbi samog autora, i mi smo je zamišljali “kako poljem sama ide…”, tu Batinu neznanku, svu od muzike, sanjajući neke svoje snove.
Mnoge su pesme i pre i posle “Etide” postale evergrin, mnoge su preživele decenije i potvrdile svoj kvalitet. Tako je i Kovačeva “Etida” ostala da posle mnogih muzičkih eksperimenata, drugih zvukova i trendova, bude tu da kao neki stari muzički svetionik iz nekog dalekog vremena osvetljava put nekim novim lađama…
U danu odlaska Kornelija Kovača jasno je da se ništa u današnjem slušanju njegove stare pesme neće promeniti: ostaće taj san o ženi koja je prebirajući po klaviru stvarala čaroliju, toliko snažnu da se izjednačila sa ljubavlju.
Negde između ta dva pojma – muzike i ljubavi, smestilo se sve što je u svom bogatom i plodnom životu na tako jedinstven način stvarao Kornelije Bata Kovač.