Srbija je dobila za protivnika ekipu koja joj najmanje leži od svih. Italija je to pokazala protiv nas prošle godine u Beogradu, kao i na turniru u Nemačkoj pre nekoliko nedelja kada su vodili veći deo meča.
Igraju u napadu uglavnom u rasporedu sa pet igrača van linije 6,75, sa visokim igračima koji su dobri šuteri, ali i dodavači što je jako važno. Koriste svaku priliku za brza rešenja u tranziciji i na utakmici protiv nas uzeli su neke zaista teške šuteve koje su u u drugom poluvremenu ubacili.
Srbija je juče ubacila 86 poena, napadački je to dovoljno za jednu takvu utakmicu. Prvo poluvreme je u napadu izgledalo slično kao u grupnoj fazi, Jokić kao glavni kreator rešenja i ostatak ekipe gde svako ispunjava svoju ulogu.
Međutim, Srbija je defanzivno podbacila, a to se odrazilo i na napad ekipe u drugom poluvremenu. Nismo mogli da iz odbrane gradimo samopouzdanje koje je bilo neophodno za napad. Posle svakog primljenog koša, naš napad je postajao sve teži za igranje i osetilo se koliko su naši igrači bili stegnuti kada se utakmica lomila.
Svako rešenje je bilo sa dilemom i kašnjenjem i iz te nesigurnosti smo promašili solidan broj otvorenih trojki.
Takva reakcija igrača je sasvim normalna i razumljiva. Osetili su da se pritisak ispadanja odjednom obrušava na njih, a protivnik sasvim suprotno, da ima veliku priliku ispred sebe. Polonara je ubacio dve veoma teške trojke pri rezultatu 70:76 za Italiju i tako rešio meč.
Vidim da se kod mnogih potencira isključenje Poceka kao nešto što je imalo uticaj na rezultat. Ja zaista tako ne mislim. Italija je bila na samo minus četiri kod isključenja i igrali su u potpunosti na isti način kao i do tada. Imali su jasan plan od početka utakmice kako žele da nas napadnu i tome su ostali dosledni od početka do kraja.
U taktičkoj analize same utakmice bih se osvrnuo na samo jedan detalj u napadu Italije. U mojoj prethodnoj kolumni vezano za odbranu Srbije, objasnio sam kako branimo pik situacije sa našim centrima. To je bila „side odbrana“, ne dozvoljavamo igraču da uđe u sredinu igrajući pik, već ga ostavljamo na strani i usmeravamo na Jokića.
Stručni štab Italije je tu napravio ključnu adaptaciju. Naime, samo igranje pika su pomerili na centralnu poziciju odakle mi i ako usmerimo igrača, to više nije klasičan „side“, već postaje „drop“ odbrana.
Detalj sa utakmice
© Foto : RTS Skrinšot
Nikolo Meli je bio zadužen za otvaranje u pop (široko na liniju za tri poena) i postavili su tako raspored sa samo jednim igračem u ćošku, a ne dvojicom na toj strani, kako bi oslabili našu stranu pomoći. I to je upravo ono što se desilo. Italijanski bek je „vezivao“ Jokića sa dva driblinga i pravio distancu Jokiću da ne može da se vrati na Melija.
Detalj sa utakmice
© Foto : RTS Skrinšot
A naš defanzivac u ćošku na strani pomoći stalno je bio u međuprostoru između pomoći na Meliju i svog igrača kojeg čuva. Maltene su svaki put pravili situaciju dva na jedan gde je na Meliju bilo da donese pravo rešenje - šut, pas ili prodor.
Detalj sa utakmice
© Foto : RTS Skrinšot
Italija je ogroman broj napada na utakmici igrala samo ovu kretnju. Srbija se nije na vreme adaptirala i probala promenom odbrane. Nažalost, na kraju, bila je kažnjena za to.
Igračima se na pristupu nista ne može zameriti. Pokazili su veliku želju tokom celog ciklusa i sigurno je njima i stručnom stabu u ovom trenutku najteže. Nažalost, nezgodan i raspoložen protivnik u teškoj utakmici gde popravnog nema, Srbija nije uspela da se na vreme adaptira i da pronađe put do pobede.
Ne bih se upustao u neku širu analizu, bavio sam se isključivo ovom utakmicom i na tome ću i da ostanem. Košarkaška Srbija već danas mora ovo da zaboravi i da krene u planiranje onoga što nas čeka ispred nas.