SVET

Šta je uplašilo Henrija Kisindžera: Zašto „loši momci“ pobeđuju Zapad /video/

Kada je, još pre ruske intervencije u Ukrajini, američki magazin „Atlantik“ zabrinuto konstatovao da „loši momci pobeđuju“, na naslovnu stranu stavio je skoro sve omiljene neprijatelje liberalnog Zapada – predsednike Rusije Vladimira Putina, Kine Si Đinpinga, Belorusije Aleksandra Lukašenka, Venecuele Nikolasa Madura i Turske Redžepa Tajipa Erdogana.
Sputnik
Interesantna podudarnost koja možda i nije slučajna: svaki predsednik sa ovog spiska, od Karakasa preko Hong Konga ili Ankare do Minska, bio je suočen sa nekom vrstom obojene revolucije, pokušaja prevrata ili, makar, unutrašnje destabilizacije izazvane spolja. I preživeo je.

(DIS)BALANS MOĆI

Ova okolnost, uz valjda normalnu reakciju u vidu povećanog stepena razumevanja među nesuđenim žrtvama nakon preživljavanja spomenutih pokušaja političke likvidacije, sad izaziva ozbiljnu uznemirenost, pa čak i strah među službenicima one strukture koja je baš svaki put očekivala da će neki od tih „loših momaka“ biti popravljen trajnim uklanjanjem sa svetske političke scene; strah od gubitka dominantne pozicije do sada je izgleda toliko uzeo maha da Henri Kisindžer, sa stranica „Volstrit džornala“, čak javno nudi, umesto američke dominacije jer se pomirio da nje više nema, dogovor sa protivnicima budući da je svet „na ivici opasne neuravnoteženosti“. Potreban je, kaže, „svojevrsni balans moći koji podrazumeva prihvatanje legitimiteta i onih vrednosti koje su ponekad suprotne. Jer, ako verujete da konačni ishod mora da bude nametanje vaših vrednosti, onda uravnoteženost nije moguća.“ Takođe, dodaje, mora da se uspostavi i „ravnoteža u postupanju, što znači da postoje ograničenja u ispoljavanju sopstvene moći u odnosu na ono što je potrebno za opštu uravnoteženost“.
U prevodu: Kisindžer pokušava da upozori strukture iz kojih je i sam potekao da više ne mogu da rade sve što im je volja jer će u suprotnom same od toga nastradati.

ZARAZNE REVOLUCIJE

„Demokratske revolucije su zarazne. Ako uspete da ih zaustavite u jednoj državi, možete da sprečite i njihovo otpočinjanje u drugim državama“, opominje pak En Eplbaum, novinarka „Atlantika“ i članica upravljačkog odbora američke Nacionalne zadužbine za demokratiju, institucije za finansiranje obojenih prevrata koja je pre četrdesetak godina i osnovana da bi radila javno ono što je CIA dotad morala da radi tajno.
Elem, piše Eplbaum u „Atlantiku“, „ako je 20. vek bio stoleće sporog i neravnomernog napretka ka trijumfu liberalne demokratije nad ostalim ideologijama – komunizmom, fašizmom, otrovnim nacionalizmom – 21. vek za sada je priča o obrnutom procesu“.
I zato, za razliku od Kisindžera koji je u svojoj 99. godini uspeo da sakupi dovoljno životne mudrosti i iskustva, pa je shvatio da se tom obrnutom procesu mora prilagoditi, En Eplbaum poletno traži još onoga što je i dovelo do obrtanja trijumfa liberalne demokratije.
Promocija demokratije širom sveta“, poručuje, „pogrešno se poistovećuje s 'neprestanim ratovima'... Priroda se gnuša vakuuma, a takođe i geopolitika. Ako Amerika ukloni promociju demokratije iz svoje spoljne politike, ako Amerika prestane da se zanima za sudbinu drugih demokratija i demokratskih pokreta, onda će autokratije brzo zauzeti naše mesto izvora uticaja, finansija i ideja. Ako Amerikanci ne privedu odgovornosti ubilačke režime, onda će ovi režimi steći osećaj nekažnjivosti. I nastaviće da kradu, ucenjuju, muče i zastrašuju – unutar svojih zemalja, i unutar naših.“
Drugim rečima: umesto kompromisa kakav predlaže Kisindžer, borba na život i smrt.

LICEMERJE I DVOSTRUKI STANDARDI

En Eplbaum i njene kolege jastrebovi koji formulišu politiku kolektivnog Zapada, međutim, ne uspevaju u punoj meri da uvide problem s kojim su suočeni. Taj problem sastoji se u tome što sav ostatak sveta – onih skoro 90 odsto čovečanstva koji Rusiji nije uveo sankcije – Zapadu više ne veruje da su „loši momci“ svetske politike, uistinu, loši.
„Globalni kredibilitet i meka moć Amerike i Evrope narušeni su njihovim licemerjem i dvostrukim standardima“, primetio je i ser Robin Niblet, odlazeći direktor Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, poznatog Čatam hausa, u svom oproštajnom govoru u julu.
I zaista – kako je uopšte moguće bez posledica se superiorno legitimisati kao demokrata dok istovremeno poručujete da ćete uraditi ono što ste naumili „bez obzira na ono što glasači misle“, kao što je to pre neki dan učinila nemačka šefica diplomatije Analena Berbok.
Stav čitavog ostatka sveta prema ovakvom odnosu prilično efikasno je ovih dana izrazio magazin „Nešenel“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata: „Brojni su zahtevi jedne velike sile – Sjedinjenih Država – i država koje misle da su i dalje velike sile, kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo, da i svi drugi treba da stanu na njihovo stanovište o svim glavnim pitanjima... Potpuno je primereno da im u lice kažu da neće da zauzimaju strane (...) i to je pozicija većine zemalja sveta, od arapskih država do Azije, Afrike i Južne Amerike.“

PITANJE MENTALITETA

Zašto većina zemalja sveta ne želi da se svrsta protiv „loših momaka“ koje je kao takve označio Zapad? Zašto ti „loši momci pobeđuju“? I, ako je već tako – ko gubi?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali politikolog Aleksandar Pavić i publicista i izdavač Slobodan Despot.
„Čim neko stane na put Americi i njenim interesima, on automatski ulazi u tabor zlih sila“, kaže Slobodan Despot, i objašnjava: „Američki mentalitet, zasnovan na mentalitetu puritanskih doseljenika koji su Evropu napustili zbog svojih fundamentalističkih protestantskih uverenja, u svet geopolitike uvodi pojmove kojima tu ne bi trebalo da bude mesta, kao što je – zlo. Stoga i epitet ‘loši‘ momci ne opisuje onoga na koga se odnosi, već njih same i njihov pogled na svet koji je pritom i duboko rasistički jer sve ostale, od Iračana do Rusa, smatra manje vrednim.“
Ipak, napominje Aleksandar Pavić, „histerija s kojom se sad proglašavaju neprijatelji predstavlja nešto novo u američkoj spoljnoj politici... Kombinovana neoliberalno-neokonzervativna elita koja je preuzela primat nad američkom spoljnom politikom ovakvim crno-belim interpretiranjem stvarnosti kao da želi da stvori preduslove za nastavak politike intervencionizma, uprkos snažnim izolacionističkim težnjama u američkom društvu koje su kroz istoriju tamo bile veoma snažne.“
Histerični medijsko-politički napadi na protivnike, dodaje Despot, „proizvod su straha ovih elita zbog prestanka njihove globalne hegemonije koji se već dogodio, te stoga i pribegavaju represiji i kod kuće i u spoljnim odnosima... Pritom, očigledno je da su te elite suočene s jednim pragmatičnim savezom različitih političkih i ideoloških sistema, pa ipak, svi zajedno su proglašeni za autokrate kako bi bili demonizovani.“

GLOBALNA OLIGARHIJA

S druge strane, ukazuje Aleksandar Pavić, „sam pojam demokratije je istovremeno idealizovan kao alternativa totalitarizmu – iako je, na primer, tokom Hladnog rata u Zapadnoj Evropi CIA sprovodila operaciju 'Gladio' kako bi kontrolisala političku scenu, da slučajno leve snage, uključujući komuniste, ne budu demokratski izabrane... Najzad, pokradenim predsedničkim izborima u SAD 2020. godine ta globalistička elita faktički je pogazila demokratiju. I baš zato sad glasnije nego ikad govori o njenoj zaštiti, po starom principu – ko o čemu...“
„U svojoj čuvenoj knjizi 'Tragedija i nada', istoričar sa Džordžtauna Kerol Kvigli, koji je inače bio mentor Bila Klintona, s odobravanjem piše da Amerikom zapravo upravlja grupa bogatih bankarskih porodica, koje utiču i na medije, i na fondacije u kojima se kreira politika, i, kroz svoju finansijsku moć, na sve institucije... Taj tip vlasti iskristalisao se u oligarhiju koja se u drugoj polovini 20. veka pretvara u globalnu i u sebe uvlači sve koji su joj podobni. Preokret je, međutim, počeo da nastupa dolaskom Vladimira Putina na vlast u Rusiji,“ napominje Slobodan Despot.
„Globalizacija koji oni zagovaraju može da uspe samo ako je uistinu globalna. Ako je regionalna, ili samo lokalna, ne samo da neće da uspe, nego će fatalno oslabiti taj organizam u kome deluje u odnosu na protivnike koji se nisu deindustrijalizovali i sproveli društveni inženjering kakav se, razaranjem tradicionalne porodice, sprovodi u onom delu sveta koji na to pristaje... I zato takozvani 'loši momci', koji na to ne pristaju, sada i pobeđuju,“ zaključuje Aleksandar Pavić.
Podkast
Ljubinka Milinčić: Misterija na dnu Baltika – ko razara najvažniji projekat Rusije i Evrope
Komentar