Otac je glasnosti i perestrojke, opsežnih reformi kojima je pokušao da modernizuje Sovjetski Savez i Komunističku partiju, na čije je čelo došao marta 1985. godine kao najmlađi član Politbiroa i prvi partijski lider rođen posle Oktobarske revolucije. Želeo je da poboljša životni standard građana i sovjetsku ekonomiju izvuče iz stagnacije kroz proces isprva nazvan „uskorenije“ – ubrzanje, a kasnije perestrojka. Jedna od mera bila je uvođenje privatnog vlasništva u sferi usluga, zanatstva i spoljne trgovine i tržišnog modela privređivanja.
Glasnost je dotle otvorila vrata većoj slobodi govora i medija i postepenoj demokratizaciji. Ipak, dok je na unutrašnjem planu uspeh tih za SSSR novatorskih mera bio skroman, u sferi spoljne politike napravio je ogroman napredak u približavanju sa Zapadom i okončanju Hladnog rata. S američkim predsednikom Ronaldom Reganom oktobra 1986. razgovara o smanjenju nuklearnog oružja srednjeg dometa u Evropi o čemu je godinu dana kasnije potpisan i sporazum dve velesile. Uz to, povlači sovjetske trupe iz Avganistana i popušta i kontrolu nad zemljama istočnog bloka, a kruna te politike bila je pristanak na ujedinjenje dve Nemačke i rušenje Berlinskog zida 1989. godine za šta je nagrađen Nobelovom nagradom za mir 1990. godine.
Sagovornici Sputnjika smatraju, međutim, da Gorbačov nije ni okončao Hladni rat, kako se veruje, niti linije podele između Istoka i Zapada već ih samo pomerio bliže Rusiji. Ipak ističu da kad Gorbačova hvale na Zapadu, ne pominju da je podržao povratak Krima u sastav Rusije.
Zablude prvog i poslednjeg predsednika SSSR
Gorbačov i bivši predsednik Rusije Boris Jeljcin su, smatra novinar Branko Vlahović, bolovali od iste mesijanske bolesti i doživljavali sebe kao ličnosti koje će da naprave dobre odnose s Amerikom za sva vremena a prihvatali su sve što su govorili iz Vašingtona. Vlahović, dugogodišnji dopisnik Novosti iz Moskve, više puta se sretao i razgovarao s Gorbačovom.
„Jednom prilikom posle promocije njegove knjige u šali sam mu rekao da sam i ja jedan od stranih novinara koji mu je pisao ditirambe u vreme perestrojke sledeći svetsku euforiju. I on je sam podlegao toj euforiji. Njega je prva pročitala Margaret Tačer, rekla je – ovog čoveka samo treba hvaliti“, priseća se Vlahović u emisiji Svet sa Sputnjikom.
On ne spori da je Gorbačov učinio dosta toga pozitivnog ali, kako kaže, nije bio omiljen u narodu a posebno ne među sovjetskim generalima jer je prema dogovoru s Amerikancima pristao da eliminiše oružje koje je bilo adut Sovjeta. A kad je sišao vlasti govorio je veoma loše o američkim političarima, ističući da imaju dva kompleksa: prvi je da svaki predsednik SAD hoće da ima svoj rat, a drugi što „vole da lažu“.
Đuro Bilbija, urednik portala „Fakti“ s takođe dugim dopisničkim stažom u Moskvi, primećuje da Gorbačov i ceo njegov vrh nisu razumeli šta im se „šunja oko nogu“, te da su „skinuli obruče sa bureta“ SSSR što je olakšalo njegov raspad.
„Gorbačov je urušio sve što nije smeo da uruši i otvorio vrata procesima koji su se loše završili i po njega, i po Sovjetski Savez. On je bio prvi i poslednji predsednik SSSR. Dovoljno je samo to reći: kakva je to karijera kad si ti i prvi i poslednji i kad sve to staje u malo više od godinu dana“, retorički pita Bilbija.
Gorbačov je, naime u martu 1990. izabran za prvog predsednika SSSR, novouvedenu funkciju umesto dotadašnje liderske pozicije predsednika Vrhovnog sovjeta SSSR, ali nije ni slutio da će na njoj ostati tek nešto više od godinu dana, do raspada SSSR decembra 1991. godine. Sporazum kojim je prestao da postoji SSSR a formirana Zajednica nezavisnih država potpisali su 8. decembra te godine u Beloveškoj pušči, mestu blizu granice s Poljskom, predsednici samo tri savezne države Rusije, Belorusije i Ukrajine – Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk. Sporazumu su se 21. decembra priključile i ostale sovjetske republike izuzev Gruzije i pribaltičkih republika potpisavši Deklaraciju iz Alma Ate. Gorbačova su obavestili da prestaje da postoji institucija predsednika, nakon čega je 25. decembra on podneo ostavku.
Dobar poznavalac Rusije, advokat Goran Petronijević nema dilemu da je Gorbačov napravio ogromnu štetu time što nije sprečio raspad SSSR, iako nije jedini krivac za to jer je zatekao krizu izazvanu ekonomskim iscrpljivanjem zemlje u trci za naoružanje nametnutoj sa Zapada.
„Taj Zapad ga je hvalio a istovremeno držao sablju iza vrata protiv Sovjetskog Saveza. A Gorbačov je propustio da napravi sporazum po kome bi Zapad debelo platio ono što im je on dao džabe. To je njegova najveća negativna uloga koja je koštala u dužem vremenskom periodu i bivše sovjetske republike, posebno Rusiju, a kasnije se reflektovala na rušenju Berlinskog zida uz, domino efekat toga u čitavoj Evropi i svetu“, navodi Petronijević.
Branko Vlahović napominje da kad Zapad hvali Gorbačova jednu stvar prećutkuje – da je on u intervjuima svuda i uvek podržavao povratak Krima u sastav Rusije: „ali to Zapad ne pominje iz prostog razlog što hoće da se stvori utisak da je tamo u Rusiji bio jedan normalan čovek, a onda su „došli ludaci“ koji su napravili katastrofu.“
Zapad i danas priželjkuje „nekog Gorbačova“
Komentarišući hvalospeve zapadnih lidera Gorbačovu, iznete povodom njegove smrti, pritom u jeku žestoke konfrontacije s Rusijom, Đuro Bilbija kaže da u slučaju preminulog sovjetskog lidera Zapad hvali ono što nema s Vladimirom Putinom.
„Sve ono što ne mogu da dobiju od Putina dobijali su od Gorbačova i Jeljcina. Njima bi i danas odgovarao neki Gorbačov. Ako bi sad uspeli da destabilizuju Rusiju iznutra opet bi našli nekog Gorbačova ili Jeljcina. I to je sportska disciplina kojom se Zapad bavi poslednjih nekoliko vekova“, kaže novinar.
On ističe da, iako se obično kaže da je Gorbačov stavio tačku na Hladni rat, to nije tako jer Hladni rat nije nestao nego samo dobio nove forme.
„Danas pokušavaju da rasture Rusiju. Leh Valensa je govorio da treba razbiti Rusiju na više komada. Taj san je sanjao i Zbignjev Bžežinski. Uprkos svim zaslugama Gorbačova za tobože ukidanje linija podele u svetu, te linije podele nisu nestale, stigle su do ruskih granica“, kaže Bilbija.
Posebna je priča, dodaje on, što je Gorbačov prihvatio i progutao usmene garancije da se NATO navodno neće širiti: zatim je Bil Klinton otvorio širenje Alijanse uprkos svim upozorenjima, Džordž Buš mlađi izašao iz sporazuma o PRO, a Barak Obama istupio iz sporazuma o raketama srednjeg i kraćeg dometa.
Odnos prema Jugoslaviji
Kad je reč o odnosu tog sovjetskog lidera prema Jugoslaviji, Vlahović ističe da je taj odnos bio pozitivan ali da je Gorbačov osećao svoju nemoć što se ispoljio u jeku jugoslovenske krize. Kako kaže, o tim dramatičnim događajima razgovarao je svojevremeno s generalima Veljkom Kadijevićem i Dmitrijem Jazovom:
„Kadijević ga je pitao možemo li da računamo na to da SSSR ne dopusti mešanje Zapada ako jugoslovenska vojska napravi državni udar u pokušaju da sačuva Jugoslaviju. Jazov mu je iskreno rekao – nemojte da računate na nas jer mi moramo sebe da spasavamo.“
Vlahović dodaje da mu je Gorbačov u intervjuu rekao da se Jugoslavija nije mogla spasiti jer su Slovenci od početka bili za raspad i da je on video dokumente o takvoj odluci slovenačkog rukovodstva.
Petronijević navodi nešto drukčije svedočenje generala Kadijevića o njegovoj poseti Moskvi gde ga je sačekao Jazov. Kadijević je tražio da ga Gorbačov primi, ovaj je to odbio, a kad je Jazova u njegovom kabinetu konkretno pitao da li će SSSR u Savetu bezbednosti dopustiti da prođe eventualno odluka o zapadnom mešanju u jugoslovensku krizu generov odgovor je bio vezan za neku vrstu prenošenja krivice ka Gorbačovu.