U tom „dokumentarcu“, kojeg potpisuje slovenački režiser Miran Zupanič, a koji bi trebalo da javnosti bude predstavljen na predstojećem festivalu dokumentarnog filma, koji će od 9. do 13. septembra biti održan u Sarajevu, glavna tema je „lov na ljude“, koji je, kako tvrdi autor, za bogate strane turiste, a pod pokroviteljstvom Vojske Republike Srpske, bio organizovan na civilno stanovništvo tog grada.
Bezočna laž o Srbima bez ijednog dokaza
Iako autor filma, prema vlastitom priznanju, nema nijedan konkretan dokaz ili relevantno svedočenje da se nešto tako, potpuno nezamislivo normalnom ljudskom umu, ikad dogodilo, „Sarajevo safari“ je u javnosti Federacije BiH i medijima već predstavljen kao film koji se „ne sme propustiti“, piše Srpskainfo.
„U toku opsade Sarajeva bilo je dopušteno bogatim strancima, koji su platili određenu nadoknadu, da sa srpskih položaja pucaju na ljude u slobodnom delu grada. Žrtve su bili civili, koji su se u tom trenutku našli u snajperu tih okrutnih stranaca. Beograd je tada imao normalne avionske veze s inostranstvom, a dalje je postojao specijalan logistički aranžman. Jedan izvor kaže da su ih iz Beograda vozili helikopterom Vojske Jugoslavije do Pala, prema drugom su ih transportovali putevima. Viši po rangu, moćniji i bogatiji su verovatno imali udobnije uslove za putovanje do Sarajeva“, tvrdi autor filma.
Sarajevosko naselje Grbavica tokom rata u Bosni i Hercegovini
On, između ostalog, priznaje da je taj, kako ga naziva, fenomen, „bio i još uvek ostaje obavijen velom tajne“, da je informaciju o navodnom turističkom lovu na Sarajlije čuo tek pre tri godine, te da nema nijedan dokaz da je bilo ko iz vojnog ili političkog vrha Republike Srpske učestvovao u tome. Međutim, Zupanič u izjavama za federalne medije ne odustaje od bolesne teze da se lov na ljude zaista dogodio.
„Stranci su plaćali velike svote novca, ali niko nije znao da mi kaže koliko konkretno je to bilo. Jedan svedok tvrdi da su tarife bile više ako su pogodili dete. Taj isti svedok, koji je i sam bio više puta prisutan na tom lovu na ljudske glave, kaže da se najviše pucalo iz rejona Grbavice“, tvrdi Zupanič.
Komentarišući za Srpskainfo najavljenu projekciju takozvanog dokumentarca, Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske kaže da je jasno da se tu radi o „bolesnoj izmišljotini i da njen autor treba da se leči“.
„Ako nešto zna samo jedan čovek, onda zna samo jedan. Ako znaju dvojica, onda zna 11, ako znaju trojica, onda zna 111... I onda se više od dve i po decenije od okončanja rata u BiH pojavi taj nazovi režiser sa bolesnom izmišljotinom i kaže da je bio potreban čitav lanac onih koji su nudili te, kako je rekao, lovačke aranžmane. Dakle, to je patološka izmišljotina bolesnog čoveka, koga je meni žao i koji treba da se leči. To je stvarno bolesno“, ističe Kojić.
Predsednik Regionalnog odbora Boračke organizacije Republike Srpske za Sarajevsko-romanijsku regiju, Željko Lalić, za Srpskainfo kaže da je samo bolesnom ili krajnje pokvarenom umu moglo da padne na pamet da je Vojska Republike Srpske organizovala lov na ljude za nekakve bogate strane manijake.
„Čak i da se radi o filmu naučne fantastike, a ne navodnom dokumentarcu, takva ideja bila bi više nego morbidna i bolesna. Ko su ljudi koji su organizovali taj safari? Ima li tu ijedno konkretno ime i prezime, funkcija, položaj? Gde se oni sada nalaze? Znamo šta su zapadna propaganda i laži o nama govorili za vreme rata, ali ovo je previše odvratno čak i za tadašnje vreme, a kamoli skoro 30 godina od završetka rata“, kaže Lalić.
Dodaje i da bi slovenački režiser, ako zaista traži strašnu priču, mogao da napravi istinit dokumentarac o stradanju sarajevskih Srba.
Srbi preživeli užase u Sarajevu
„Za tako nešto ne treba mu nikakva fikcija ili umetnička sloboda. Dovoljno je samo da uzme svedočenja konkretnih ljudi, koji će imenom i prezimenom svedočiti o užasima sarajevskih logora za Srbe, o odvođenju iz stanova mirnih srpskih civila, staraca, žena i dece, kojima se posle gubi svaki trag. Ako je za vreme rata u Sarajevu postojao lov na ljude, onda je to bio lov na Srbe, čija je jedina krivica bila upravo to što su Srbi“, poručuje Lalić.
Inače, u obimnom izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995, na čijem čelu se nalazio Rafael Izraeli, a koji je objavljen u aprilu prošle godine, između ostalog se navodi da je u tom gradu od strane bošnjačkih vojnih i paravojnih snaga ubijeno oko 3.000 srpskih civila, nestalo njih 800, a da do danas nije poznata sudbina 260 Srba.
„Na hiljade ljudi bilo je zatočeno bez jasnog povoda, a zatvorenici su pretrpeli najteže nasilje, isključivo zbog svoje nacionalnosti. Dve trećine ubijenih i ranjenih Srba nije imalo veze s ratnim dejstvima“, navodi se u izveštaju.
Teror nad sarajevskim Srbima
U istom dokumentu takođe se ističe da je teror nad sarajevskim Srbima imao podršku vladajućih struktura u tom gradu.
„U provođenju zločinačke kampanje protiv sarajevskih Srba, SDA je regrutovala i naoružavala pripadnike organizovanog kriminala, osuđenike, silovatelje i narkomane koji su, zahvaljujući amnestiji, puštani iz zatvora. Jedan od specifičnih aspekata kampanje terora bilo je stvaranje ogromne mreže privatnih zatvora u kojima su počinjena najgora zlodela“, navodi se u izveštaju Nezavisne međunarodne komisije.
U Sarajevu je, tokom rata u BiH, ubijeno oko 3.000 srpskih civila, a oko 1.700 ih je teško ranjeno, dok su muslimanske snage formirale 211 logora i mesta zatočenja za Srbe, stoji u izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu.
Podaci o ubijenim Srbima u Sarajevu kreću se od 2.600 (SIPA) do 3.300 (MUP RS), dok je Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica popisao oko 3.000 ubijenih.