Svaka treća osoba u Srbiji može se smatrati psihički ugroženom, pokazuje poslednje istraživanje organizacije „Psychosocial Innovation Network” (Psihosocijalna inovativna mreža) iz Beograda sprovedeno sa građanima uzrasta od 18 do 65 godina.
Čak sedam odsto građana ima simptome anksioznosti, a svaki sedmi ispitanik ima simptome depresije, dok je 1,6 odsto stanovništva u visokom riziku od samoubistva. Svaka osma osoba kaže da je u poslednjih nedelju dana koristila lekove zbog psihičkih tegoba.
Poražavajući je i podatak da svaka druga koja pati od depresije nikada nije potražila stručnu pomoć, a razlozi su nedovoljna dostupnost besplatnih usluga zaštite mentalnog zdravlja, nepovoljna finansijska situacija i sklonost da se traženje stručne pomoći doživi kao lični neuspeh u rešavanju duševnih kriza.
Psihički ugroženi i najzdraviji
Aleksandra Janković kaže da je ne bi čudilo da su rezultati istraživanja i gori, s obzirom na to šta su građani Srbije sve preživeli u poslednje tri decenije. Sve što nam se dešavalo je, kaže, poražavajuće za zdravlje, a pre svega ratovi.
„Post traumatski sindrom kod mnogih ljudi koji su preživeli direktan progon, ratne scene koje nisu morali da gledaju ni na jednom mediju, gledali su ih uživo. Gledali su ubijanja, izgubili su bližnje, izgubili sve što su ikad u životu stvarali i taman se to nekako zakrpilo, bio je period relativnog mira, a sad smo imali i pandemiju, globalni, svetski problem, ne u jednoj zemlji ili daleko od nas, sada smo opet u nekom grotlu, globalnom“, kaže.
Živimo u izolaciji sa odsustvom ideje zajednice, to je zabrinjavajuće“, ističe Jankovićeva i dodaje da je za ovakvo ponašanje takođe delimično odgovorna pandemija, život onlajn.
© AP Photo / Ted S. Warren
Ona dodaje da nas ni trenutna dešavanja u Ukrajini ne ostavljaju ravnodušnim, bilo koga ko ima empatiju za druge, a na nas deluje i dodatno zbunjujuće, jer su nam, kao Slovenima, bliska oba naroda koji pat. Sve to gledamo i kroz prizmu našeg problema na Kosovu i Metohiji.
Virus korone je i dalje tu, pojavila su se i dva nova, pritiska i nova globalna finansijska kriza, ceo svet, pa i Srbija, živi u iščekivanju katastrofe.
„I najzdravije ljudi sada referišu anksioznost, zato što realno više ne znate ko će kada i od čega do oboli, samo se karika novi broj infektivnih bolesti koje su moguće. A opet ne znate ni šta je uzrok, uopšte više, ne znate ni šta preduzeti i mnogi ljudi u tim situacijama zapravo reaguju sa anksioznim, anksiozno -depresivni sindromom. Ni depresija uopšte nije tako retka, samo što se o njoj ne priča“, kaže Jankovićeva.
I mladi u depresiji
Istraživanje je sprovedeno na hiljadu stanovnika manjih sredina, u Lajkovcu, Mionici, Plandištu, Šidu, Užicu, Rumi, Krupnju, Loznici, Sremskoj Mitrovici, Arilju, Kosjeriću, Prijepolju, Sjenici, Priboju i Pećincima.
„U tim manjim gradskim ili u ruralnim sredinama zajednica je kako-tako očuvana, pa šta god se kome dogodilo ili bio bolestan, vi ga nećete izopštiti. Istovremeno, u ovim „urbanim“, elitistički orijentisanim sredinama, svako kome nešto manjka, bolje ga se kloniti, bolje je da on bude aut, nego da se na bilo koji način podrži ili ne daj bože da zatraži nekakvu pomoć i podršku od vas“, kaže ovaj psihoterapeut iz Kliničkog centra Srbije.
Rezultati istraživanja pokazuju i da je najmanje svaka treća osoba imala blisko iskustvo sa osobom koja ima psihičke tegobe, kao i da u našoj zemlji postoji izražena stigmatizacija osoba s mentalnim poremećajima.
Naša sagovornica dodaje da svemu ovome treba dodati strašnu činjenicu, veliki broj mladih ljudi je depresivan, a to se teško prepoznaje, zato što mlade kada to prijave, vrlo često shvataju površno.
„Kažu, šta ti imaš da budeš depresivan, mlad, zdrav, čuje se ta vrsta retorike i pomoć se ne pruža na vreme. U porodicama i dalje postoji ideja da će to sve da se samo izleči. Red, rad i disciplina i nestaće depresija. Uz to ide i naš patent, korišćenje lekova koje koristi strina, tetka, baba. Potpuno nekontrolisana upotreba, iako zakonski to nije dozvoljeno. Dakle, mladi posežu za supstancama koje nisu za njih, koje mogu da naprave još veći košmar i psihički nered“, upozorava Jankovićeva.
Sramota je biti psihički bolestan
Mapiranje dostupnih usluga zaštite mentalnog zdravlja i psihosocijalne podrške u 15 jedinica lokalne samouprave u našoj zemlji, koje je urađeno u okviru studije od oktobra do decembra 2021. godine, takođe pokazuje da ovaj vid usluge nije u dovoljnoj meri dostupan u svim lokalnim zajednicama.
Naša sagovornica kaže da je anketiranje ljudi iz manjih mesta u Srbiji bio dobar pristup, važno je znati šta se u njima dešava, jer smo u velikim, gde nam je sve dostupno, zaboravili da postoje i ljudi koji nemaju velike bolnice, institute, ali ni internet ili ne znaju da ga koriste za traženje pomoći.
„Ne zaboravite da se ljudi libe da pitaju kod koga da odem, sve ostaje maskirano, dok se ne dogodi neka užasna epizoda. Onda imamo komentar, ne znam šta čoveku bi odjednom, da takvu stvar uradi, kad je uvek bio normalan. Izgleda da se naš kriterijum normalnosti svodi na to da nas niko ne opterećuje. Nema interesovanja za drugog, kad pitate nekoga, kako si, vi u stvari i ne očekujete odgovor, to je fraza. Kao da je povlačenje u sebe postalo model, reč je o ozbiljnom izolacionizmu i odsustvu ideje zajednice, to je zabrinjavajuće“, ističe Jankovićeva i dodaje da je za ovakvo ponašanje takođe delimično odgovorna pandemija, život onlajn.
Svaka osma osoba kaže da je u poslednjih nedelju dana koristila lekove zbog psihičkih tegoba
© Foto : Pixabay
Šta može država protiv depresije
Ona dodaje da je situacija u većini zemalja manje više ista, da se i one bore sa istim problemima, da imaju slične rezultate istraživanja, jer posle kovid krize preti globalna, ekonomska. Iako imamo relativno dobar zdravstveni sistem, koji je izdržao razne krize, očigledno, kaže, postoji neka vrsta otpora da se sistematski bavimo duševnim poremećajima.
„Ko god da je bolestan od bilo čega, ako ima neko hronično oboljenje ili neku epizodu akutnog oboljenja, on ne biva stigmatizovan, za njega ima razumevanja, ali ovde još uvek postoji velika predrasuda oko toga da onaj ko ima probleme sa mentalnim zdravljem „nije normalan“, „ima šifru“. Čak se i obračun sa političkim neistomišljenicima zasniva na tezi da oni nisu psihički zdravi".
Šta država može da uradi, postoji li način da se sistemski rešava problem mentalnog zdravlja nacije? Iako se mediji i stručnjaci u priličnoj meri bave ovim problemom, utisak je da Program zaštite mentalnog zdravlja, koji postoji, malo koga interesuje.
„Država može da uradi sve, da pruži razne servise, imamo i Nacionalni centar, odnosno SOS liniju za borbu suicida, ali dok se nekako ne senzibilizuje društvo u globalu, dok ljudi ne počnu da prihvataju ličnu odgovornost zato što nisu primetili da im je komšija loše, da im je prijatelj depresivan, dok ne postoji jedna vrlo široka kampanja, teško da ćemo nešto raditi“, zaključuje Jankovićeva.
Najveći broj anketiranih ne bi bio saglasan da osoba koja ima probleme s mentalnim zdravljem postane član njihove porodice, a trećina ne bi bila spremna da živi sa osobom koja ima mentalne probleme. Svaka četvrta osoba ne bi bila spremna da radi sa osobom koja ima duševne tegobe, dok svaka peta osoba ne bi bila spremna da živi u blizini ove osobe.