REGION

Šta da kažete majci koja je izgubila dete u ”Oluji”

Kako osnovno načelo istorijske nauke - bez ogorčenja i pristrasnosti- sučeliti sa stvarnim sapatnicima događaja? Šta vi da kažete majci koja je izgubila 12- godišnje dete u Oluji? Šta da joj kažete? Kako vi da imate pristup bez ogorčenja i pristrasnosti? Naravno da ne, kaže istoričar Milan Gulić, dete iz izbegličke kolone
Sputnik
U danu kada se obeležava 27 godina od početka vojno policijske operacije Oluja koja je rezultirala ubistvima, progonima i etničkim čišćenjem, nezabeleženim u istoriji od Drugog svetskog rata, naš sagovornik, savetnik u Institutu za savremenu istoriju, pokušava da pomiri svoju ličnu istoriju sa istorijom dramatičnih događaja koji su se odvijali avgusta 1995.

Poziv „pobunjenom pučanstvu“

Prva asocijacija i sećanje na Oluju vezuje za službeni poziv predsednika Republike Hrvatske upućen „srpskom pučanstvu sa pobunjenih područja. Moja porodica je, kaže Gulić, čula poziv, ali u najvećem delu Krajine nije bilo struje.
Franjo Tuđman sa vojskom Hrvatske

„Kako ćete vi čuti taj poziv? Preko radija, TV? Vi ne znate šta se dešava. Taj poziv bio je jedno najobičnije ispunjavanje forme. A kakav je taj poziv u kontekstu ubijanja ljudi na kućnom pragu, u kontekstu paljevine srpskih sela kojih nije bilo samo u Oluji, koja se odvijala i narednim nedelja i meseci, i najvažnije kakav je ta poziv ukoliko ste vi na dva mesta raketirali izbegličku kolonu koja je već otišla na teritoriju formalno gledano druge države. Uostalom, kakav je taj poziv ako vi u nekoliko navrata presecate kolonu od Gline ka Dvoru i masakrirate nesretnike koji pokušavaju da se izvuku“, pita se naš sagovornik.

Slika iz vlaka pobede

Svesni iskustva iz Drugog svetskog rata, ali i svežeg iskustva iz 90 tih godina Srbi su ,kaže, dobro znali da se od takvom poziva ne mogu nadati ničem dobrom, a to se u krajnjem slučaju, kaže, pokazalo na osnovu Brionskih transkripata gde stoji rečenica koju Tuđman izgovara: Mi ćemo im tobož jamčiti građanska prava.
Otvorena izložba „Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945. godine” u Domu Vojske Srbije
„Čak i da zaboravimo Drugi svetski rat, a u pojedinim delovima Krajine ne možemo da zaboravimo, Srbi su imali sveže iskustvo i Bljeska, i Maslenice i Medačkog džepa. U kojoj je meri poziv bio licemeran govori slika vlaka pobede i mitinga na splitskoj rivi, gde Tuđman kaže: Nisu stigli da ponesu ni prljave gaće“.

Dobri ljudi u nesreći

Sa aspekta deteta koje svedoči stradanja svog naroda, Gulić kaže da izmiču detalji, ali suština ostaje. Ostaje, kaže, slika rušenja svega, propasti i kada je kasnije gledao film Balkan ekspres kome je u fokusu Drugi svetski rat, dokumenta u plamenu i ljudi koji beže, nekako mu se učinilo vrlo sličnim . Pored toga, kaže, zapamtio je ljude, po neki pogled, po nekog čoveka

„Pamtite one koji su vam pomogli, pamtite i one koji nisu, ali naročito one koje jesu. Pomenuću samo jednu epizodu: prolazeći kroz Brčko padala je kiša a pored puta je stajala žena i zaustavljala vozilo sa tablicama iz Krajine. U tom vozilu je bila moja porodica. Žena nije znala ni ko smo ni šta smo mi ali nas je pozvala u kuću na ručak. Zamislite takav gest i to u kontekstu Brčkog koje je bilo takođe u vrlo teškoj situaciji“.

Oluja nije incident već završetak dugog procesa

Sa aspekta istoričara, naš sagovornik, Oluju ne smatra istorijskim incidentom već, kako kaže, završetkom jednog dugotrajnog procesa pogrešnih poteza koji su se odnosili na srpski narod u Hrvatskoj i teškog stradanja kojem je srpski narod u Hrvatskoj bio izložen.
Skulpture koje simbolizuju stradanje 6.150 Srba nad kojima su pokolj počinile ustaše Jure Francetića 1942. godine.

„Oluja je prosto u neku ruku bila završetak jednog višedecenijskog procesa i ostavila je strahovite posledice. U tome nije učestvovala samo hrvatska vojska već je dobar deo masakra izveo i Peti korpus Armije BiH. Podaci govore da je na prostoru bivše Republike Srpske Krajine ostalo ne više od 8000 ljudi. Iz svega je jasno da cilj nije bio samo „reintegracija pobunjenih područja“ već i etničko čišćenje“.

Nesretnike su lovili kao divlje zveri

Na drastično umanjen broj Srba u Hrvatskoj, ukazuje, uticala je ne samo Oluja, već i Bljesak, Maslenica i Ravni Kotari, Medački džep, Miljevački plato i najviše operacija hrvatske vojske 1991. kada je iz Zapadne Slavonije proterano preko 50 hiljada ljudi. O tome da se bliži katastrofa, moglo se kaže, zaključiti i iz tadašnje štampe.
Hrvati na obeležavanju godišnjice akcije "Oluja"
Kasnije se, kaže, godinama suočavao sa pitanjem da li se ipak moglo ostati, i preživeti?
„Ako ste usamljeni na tom prostoru, onda delite sudbinu onih nesretnika koji su ostali i koje su najčešće lovili kao divlje zveri. Izgleda da je samo zavisilo od toga na koga ste naišli. Ako ste naišli na čoveka u uniformi naše vojske onda ste ostali živi, a ako ste naišli na vojnika u uniformi neprijateljske vojske vas više nema“.

Ima Srba još

Na pitanje gde je srpsko pitanje u Hrvatskoj danas te može li se povratnik osećati prijatno u ambijentu koji čuva recidive ustaštva, Gulić odgovara pitanjem osećaju li se Srbi u našim enklavama na KiM bezbedno i to u uslovima kada ne mogu da izađu iz kruga od 200 metara, pa, ipak, kaže, žive tamo.

„Važno je da imamo svest o tome da naši sunarodnici još žive u Hrvatskoj , da naši sunarodnici žive u BiH i to ne samo u RS već i u Federaciji, da još uvek ima Srba na KiM i da u svakom trenutku vodimo računa o njihovim interesima“.

Najveći stradalnici bila su deca

O dokumentarnom filmu "Put u nepoznato" na kojem je radio kao stručni konsultant, Gulić kaže da je ovo ostvarenje drugačije od svega što se do sada snimalo na temu Oluje.
Sećanje na stradale Srbe u akciji Oluja
„To je Oluja kroz sećanja odraslih ljudi koji su u to vreme bili deca. To su ljudi koji danas žive u Republici Srbiji, ostvareni su ljudi, na poslovnom i privatnom planu, i oni koji su imali toliko hrabrosti i volje da svoje iskustvo podele. Na osnovu tog iskustva vidimo razmere tragedije u Oluji i ko je najveći stradalnik svakog rata bez obzira na kojoj se strani nalazi, a to su deca“
Komentar