Pratite Sputnjik i na letovanju
Sputnjik Srbija neometano možete čitati širom Evrope na mobilnoj aplikaciji koju ćete pronaći OVDE. Aplikaciju takođe možete preuzeti i putem linka apkfab.com
Da li se kultura Zapadne Evrope, posle razdoblja od puna četiri veka vladavine svetom, u duhovnom ali i u političkom smislu, suviše raširila i istrošila? Zašto evropska ideja, ono što je vekovima činilo kao „kulturu“, sve više gubi na značaju i ne samo u ostatku sveta nego i u samoj Evropi?
Ova pitanja već u uvodnim stranicama svoje knjige „Preziranje sopstvenog: o kulturološkoj samomržnji u Evropi“ otvara nemački filozof kulture, istoričar i germanista Frank Lison. Njegovu studiju, čija je otvorenost i kritičnost utoliko neobičnija što dolazi iz pera čoveka iz zapadnoevropskog kulturnog miljea, nedavno je, u prevodu Nikole Neškovića objavila izdavačka kuća „Informatika“.
Ubrzan proces samoponištavanja
Svedočeći da se poslednjih decenija dešava ubrzan proces samoponištavanja kulture Zapada, i da je reč o kulturološko – psihološkom procesu, Lisan pokušava da pred čitaoce postavi najvažnije pitanje: kako je i zbog čega Evropa, „taj mali prostor koji je stvorio i ostvario grandiozne ideje“ počela da prezire samu sebe.
„Problem koji autor pokreće, a reč je o samoponištavanju evropske kulture, pokazuje svu dubinu krize te kulture, posebno Nemačke, budući da je ta zemlja okupirana od kraja drugog svetskog rata, kaže za Sputnjik urednik knjige „Preziranje sopstvenog“, sociolog Slobodan Reljić. „Nemačkoj je nametnut američki pogled na svet i to bez mogućnosti da se on dovede u pitanje. Prirodna posledica toga je poništavanje sopstvenog obrasca ali i onog što autor knjige naziva 'zajedničko znanje'“.
A to „zajedničko znanje“, taj kanon koji je vladao celokupnim Zapadom, podseća nemački filozof kulture, bio je utemeljen na dva stuba: na Bibliji i Homeru.
„To su dva fundamenta na kojima je Zapad osnovan, kako idejno-istorijski tako i kulturno: jevrejsko-hrišćanska religija i nasleđe drevne Grčke i Rima. Poznavanje ovog kanona stvara osećaj pripadnosti zajednici, on je spojio različite krajeve Evrope i bez obzira na postojeće razlike pokazao se jači jer su svi narodi Evrope imali isto blago koje se sastojalo od tih priča i legendi. Duhovna otadžbina čoveka Zapada stvorila je zajednički specifični karakter, dakle sve ono što čini jednu kulturu. Tokom 20. veka ovaj kanon postao je ranjiv, krhak, da bi na koncu prestao da važi “, piše Frank Lison u „Preziranju sopstvenog“.
Po njegovom mišljenju Evropa pokušava da dobije novi profil tako što potpuno odbacuje svoje duhovne i tradicionalne vrednosti.
„Evropa se odriče i istorije kao nečeg što podseća na pogrešne akcije i korake u prošlosti. Ona danas želi da se prikaže kao 'otvorena' prema svetu, u kome time zapravo više nema mesta za samu Evropu. Ono što je ranije spajalo Evropu, u smislu ideala obrazovanja Zapada, danas predstavlja smetnju. I zbog toga Biblija i Homer više ne predstavljaju kulturnu otadžbinu Evrope… To je i razlog zašto danas nestaje jedna posebna evropska kultura“.
Koliko je ova analiza nemačkog filozofa kulture uverljiva i da li joj stanje savremenog sveta daje za pravo? Za Slavoljuba Kačarevića iz kuće Informatika reč je o jedinstvenoj knjizi koja provocira na razmišljanje, naročito u odnosu na ono što živimo danas.
„'Preziranje sopstvenog' provocira na razmišljanje, tu skoro da nema teze ili stava sa kojim se čovek ne bi složio, budući da su promišljeni i dobro argumentovani. Puno je elemenata za tezu iz naslova, ali nema puno odgovora na pitanje zašto je to baš tako, da li su Nemci usamljeni u toj priči u odnosu na primer na Francuze, Italijane… Sve to autor duboko otkriva, ali izbegava da do kraja definiše stvari i odgovori na neka pitanja. Da li su Nemci kao mi po tom pitanju, jer mi smo na neki način priznali taj duh samoporicanja koji u Lomparovoj knjizi ima pregršt argumenata… Ovde se dolazi do sličnih teza o odbacivanju sopstvene kulture, ali iz malo drugačijih razloga u odnosu na nas. Ipak, suština je skoro ista: i jedni i drugi ne poštujemo dovoljno svoju kulturu niti vidimo njenu budućnost. Došli smo u neke ćorsokake iz kojih treba da se vadimo, samospoznajom pre svega“, kaže Kačarević.
Jedna od osnovnih teza u knjizi jeste ta da mi živimo u totalnoj tehnokratiji, smatra Slobodan Reljić.
„Lison kaže da hiljadama godina živimo kao homo sapiens, a danas je to toliko pojednostavljeno da živimo kao neki monstruozni androidi, izopšteni iz društva. Opisujući u jednom trenutku zašto je Evropa danas u tom stanju, autor kaže da je za to u šta se Evropa pretvorila danas morao postojati spoljni uticaj. To je Amerika i njen pristup dubinske psihologije u kome se ozbiljni normalni ljudi tretiraju kao deca. Autor smatra da posle 1945. evropska istorija nema nikakav dublji smisao, i on stanje pojedinca, pa i društva opisuje kao retardirano. To je preduslov da društvo ostane bez kulture, jer postaje nekreativno. Jer kad ste na nivou retarda i slušate sve ono što vam se govori, vi praktično stvarate jednu materijalnu kulturu u kojoj nema nikakvih duhovnih vrednosti. To društvo živi u paradoksalnom svetu u kome su glavne teme seks i šta radiš. Paradoks je i to što društvo u kome se najviše govori o seksu sebe uništava i biološki budući da se od sve dece rođene u današnjem svetu, samo 2 odsto se rađa na Zapadu. I kad danas gledate ponašanje tog sveta, kada vidite preovlađujuće vrednosti kojima se praktično poništava sve što je važilo do 1945. godine, shvatite da gledate društvo koje je sebe lišilo duhovnog prava da određuje šta i kuda da ide i koje se pri tome biološki izoluje. Takvo društvo zaista nema šansu da bude ugledno i značajno“, zaključuje Reljić.
(Ceo intervju pogledajte u video prilogu)