Nobelovac Peter Handke deo svoje kratke posete Beogradu iskoristio je i za druženje sa čitaocima u knjižari Delfi SKC gde je zainteresovanima potpisivao svoje knjige. Zbog velike gužve, organizatori su odlučili da Handke potpisuje samo po jedan primerak svog dela i da ne ispisuje posvete.
Sat i po pre početka programa, oko 16 i 30, prvi poštovaoci Handkeovog lika i dela zauzeli su mesta u Laguninoj knjižari čekajući na potpis nobelovca a oko 17 i 30, red Handkeovih obožavalaca otegao se od zgrade SKC-a do parka Manjež.
Uz aplauz prisutnih, Peter Handke pojavio se u knjižari u pet minuta do 18 časova.
Ljubiša Ristić: Handke je jedan od nas
Među prisutnima u knjižari Delfi zatekli smo i našeg proslavljenog pozorišnog reditelja Ljubišu Ristića koji je na sceni KPGT-a postavio nekoliko drama po Handkeovim delima. Istakao je da svakome od nas mnogo znači što je Handke ponovo među nama.
„Stigao je doduše pomalo inkognito, ali evo potpisuje se i svi se raduju što je on tu. Mislim da je veoma važno to što je on za većinu ljudi kod nas – jedan od nas. Većina ljudi misli da je jedan od nas ali zaboravlja da je on najveći pisac. Zato je u pravu kad kaže: Prijatno je što me ljudi vole ovde, ali bih voleo da me malo više čitaju. A ja bih više voleo da dolazi više kod mene u pozorište i gleda predstave po njegovim delima“.
Otkrio je da tokom ove posete Beogradu Handke neće b gledati nijednu predstavu KPGT-a rađenu po njegovim delima i dodao da je preksinoć od Handkea dobio njegov poslednji roman preveden na srpski „Kradljivica noći“, ali nepotpisan i da zato u knjižari čeka potpis.
Handke – redak glas razuma među jalovom i sterilnom zapadnom elitom
U dugačkom redu kod bašte SKC-a, potpis je čekao istoričar Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida. Došao je u znak poštovanja prema velikom književniku i intelektualcu, ali i „prema retkom čoveku na Zapadu koji na pravilan način promišlja sve ono što se dešavalo, što se dešava i što će se tek dešavati na ovim prostorima“.
„Moji motivi su dvojaki. Pre svega, zahvalnost zbog beskrajno dragocene, slojevite i duboke literature a sa druge strane zbog tog izuzetno iskrenog razumevanja za ono kroz šta prolazi srpski narod krajem 20. i početkom 21. veka. On je redak glas razuma među prilično jalovom i sterilnom zapadnom elitom. Intelektualnom makar, ukoliko ne i političkom“.
Handkea ne bi pitao ništa, samo bi mu izrazio zahvalnost jednog Srbina, građanina Republike Srbije za reči koje daruje u svojim delima, a sa druge strane za reči koje daruje ovom narodu boreći se i za istorijsku istinu i pravdu, uprkos brojnim izazovima s kojima smo i kao društvo, država i nacija suočeni.
„Ali ne samo mi, već čini mi se čitav svet i kroz prizmu srpskog stradanja krajem 20. i početkom 20. veka, pre svega na Kosovu i Metohiji, ali ne isključivo na Kosovu i Metohiji.“
Glas naroda: Privilegija je videti Handkea
Ekipa Sputnjika razgovarala je i sa građanima koji su čekali da im se potpiše Handke. Jedna devojka nam je rekla da na potpis čeka približno sat vremena.
„Shvatila sam da možda jednom u životu imate priliku da vidite nobelovca. Zaista mi je velika privilegija što sam tu. Nisam kupila omiljenu Handkeovu knjigu, 'Levoruku ženu', kupila sam knjigu o samoubistvu njegove majke ('Nesreća bez želja') i to će biti knjiga na koju će mi se potpisati.
Mlađa žena koja je po potpis došla sa drugaricom istakla je da dugo prati Handkeov rad i da je za potpis pripremila „Golmanov strah od penala“.
„Samo bih mu rekla da ga mnogo cenim i da ima mnogo ljudi ovde i u svetu koji vole i podržavaju njegov rad. Pružila bih mu ruku i pokušaću i sad da to uradim“.
Starija žena nam je rekla da više od sat vremena čeka na potpis, ali sa zadovoljstvom. Handkeov potpis će ostati uspomena njenoj kćerki na velikog pisca, nobelovca i humanistu.
„Donela sam da mi potpiše onu knjigu koju najviše volim i koja najviše znači našem narodu a to je 'Pravda za Srbiju'“.