Ukrajinci u identitetskom kotlu: Kako se stvaralo antimoskovsko pravoslavlje?

Kada je Zapad mapirao Ukrajinu kao slabu geopolitičku tačku savremene Rusije, proces identitetske konverzije Ukrajinaca uzeo je maha, jer, kako u razgovoru za Sputnjik objašnjava protojerej stavrofor Darko Đogo, projekat preumljenja nije počeo sa Majdanom nego mnogo ranije i, ključno, vodile su ga ozbiljne crkvene strukture bez kojih bi, ovo što danas gledamo na istoku Evrope, bilo nezamislivo.

Sa njim razgovaramo o tome koje su crkvene strukture bile u funkciji spoljne politike Zapada, te kako je u Ukrajini tekao proces formiranja nečega što bi bilo antipod Rusiji, antipod Moskvi, ali i antipod sopstvenoj crkvenoj identitetskoj prošlosti?

Grkokatolička unijatska crkva ne samo da ima direktan kontakt sa Vatikanom već je decenijama pravila ozbiljnu mrežu visokoškolskih ustanova i jedno kulturno zračenje kroz koje su nametali, kao pokaznu vežbu, pripadanje evropskoj civilizaciji ukrajinskog društva. Oni su oformili čitav jedan pojmovni aparat koji se pojavljuje u Ukrajini krajem 90- tih kada se počelo govoriti o kijevskoj bogoslužbenoj tradiciji kao nečemu što bi moglo objediniti tadašnje raskolničke strukture, ali i neke kanonske sa jakim ukrajinskim lokal patriotskim nabojem. To je trebalo da u uspostavljenom modelu antimoskovskog pravoslavlja bude platforma između unijatske i PCU. Uostalom, pored premeštanja prestonice iz Lavova u Kijev, upitno je zašto je u Kijevu finansirana impresivna katedrala ukrajinske grkokatoličke crkve za koju nije postojala nikakva vrsta bogoslužbene i demografske potrebe .

Preuzimanje od grkokatolika Evromajdana nije bilo spontano. Danas se malo ko seća da se tokom prvih sukoba demonstranata i Janukovičeve policije pojavljuje monaštvo kanonske UPC i kroz krsne hodove nastoji da svojim prisustvom prekine nasilje koje se kao grudva odlomilo i koje je indukovano za potrebe Zapada. Takođe, mnogo govori činjenica da je Janukovič pristao na zahteve Klička i opozicije dan dva pre konačnog sloma strukture i Evromajdana. Znači nikada nije postojala mogućnost da se nešto reši crkvenim posredovanjem i političkim dogovorom. Konačna rezultanta je bila odlučena, ali je trebalo naći dovoljnu masu. Ogroman broj ljudi je bio izmanipulisan.

Naravno da je bilo nemoguće da preko neke američke pravoslavne zajednice NATO nešto uradi u Ukrajini. Bila je potrebna jedna struktuisana, simbolička moć, relativno velikog simboličkog potencijala kao što je to Carigrad. Kada govorimo o Americi i Evropi setimo se samo da je poslednjih dana Trampove administracije, u jeku protesta, Fanar vrlo otvoreno stao na stranu današnje administracije. U svemu tome crkvene ličnosti istočne obale uzimaju aktivno učešće. I tu nije samo u pitanju podudaranje interesa dve struje nego imamo jednu strukturu političku, obaveštajnu, kulturnu , atomsku, energetsku pa i strukturu crkve. Ljudi su, pak, bolećivi prema Carigradu. Mi moramo da shvatimo da sentimentalne slike moramo da čuvamo na sentimentalnom nivou ali kada neko demonstrira svoju političku upotrebljivost od strane nekoga ko je pokazao da vas doživljava kao polje agresije, onda nemate drugog načina nego da se prema toj strukturi, prema njenom crkvenom krugu postavite sa vrstom obazrivosti ali i odlučnosti.

Ukrajinski identitetski projekat je postojao i ranije, i nosila ga je Austrougarska, a da li je ona izmislila ukrajinstvo kao konkurentan identitetski projekt? Ne. To je Poljsko-litvanska federacija koja je takođe činila da sve kako bi jedno stanovništvo koje je imalo sećanje na zajedništvo u veri i zajedništo u korenima sa Moskvom otrgla od tog zajedništva. A da li je Poljsko- litvanska federacija koja je kroz 16. vek to pokušala da uradi? Možemo čak da tačku smestimo mnogo ranije, na početak 13. veka kada knez Danilo Galicijski prima krunu od pape i jedno vreme se zanosi političkom unijom i pomoći koju Zapad obećava da bi oslobodio kijevsku Rusiju od mongolskog jarma.

Treba uzeti sa velikom rezervom nešto što vam danas neko iz Kijeva govori s obzirom da ga to može koštati života. Ukrajina se trudila da preko sajta Mirotvorac uspostavi brutalni oblik nadzora i kontrole i tako uguši svaki oblik necenzurisanih vesti. Sudbine prijatelja su različite. Dešavalo se mnogo šta. Ne treba zaboraviti da su Ukrajinci rođeni 1991. iako možda etnički Rusi odrastali uz ukrajinski pasoš, ukrajinski bukvar i neko koncipovanje ukrajinskog identiteta. Kod jednog broja ljudi došlo je do svesnog ali i nesvesnog identifikovanja sa političkom agendom. S druge strane, mnogi su naterani na to. Mislim da će se desiti jedna vrsta trajnog oslobađanja ljudi u momentu kada vide da stega pod kojom se nalaze, popušta.