Sa novom ekipom Pešić se upoznao netom pre novog FIBA prozora kvalifikacionog kruga kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, trebalo je to da se dogodi i ranije, ali je objektivan faktor sve sprečio.
I time posao učinio težim, u smislu da selektor nije imao priliku da se realno upozna sa snagama na koje računa, pa je izvesno zbog toga i organizovana prijateljska utakmica protiv Bugarske - samo za oči selektora i stručnog štaba.
Srbija je u utakmici protiv Letonije nije videla ono što je priželjkala, ali je apsolutno jasno da je viđeno ono što se očekuje.
Igrači sa velikim brojem minuta u evropskoj košarci protekle sezone odigrali su u poznatom ritmu, sa poznatim zadacima i još poznatijim ishodima.
U prvom redu du se misli na Aleksu Avramovića i Dejana Davidovca, jedne od nosilaca igara večitih beogradskih rivala tokom prethodne sezone, koji su po pravilu u drugom planu kada je reprezentacija u pitanju - samo zbog onog principa priželjkivanja.
Upravo tokom sezona u kojima su Avramović i Davidovac "ginuli" na treninzima sa unapred zacrtanim ulogama kod veoma zahtevnih trenera kakvi su Željko Obradović i Dejan Radonjić, više pažnje javnosti bilo je usmereno "preko bare" u želji da se vidi šta su "naši" uradili u Americi.
Jasno je zašto, jasno je i da je slatko kada Nikola Jokić dva puta "pokori" Ameriku, kada Boban Marjanović zaigra u filmu produkcije Holivuda, kada Nemanja Bjelica osvoji šampionski prsten ili Bogdan Bogdanović pokaže tri prsta posle ubačene trojke.
Ali, šta Srbija od toga realno ima?
Utakmica sa Letonijom je jasno odgovorila na pitanja problema koje Srbija ima zbog toga što su njeni najbolji igrači, najveći talenti, već godinama dobrovoljno zarobljeni u mehuru američke košarke.
Po objavljivanju spiska reprezentativaca, javnost je u prvi plan iznosila upravo Bjelicu, košarkaškog profesora, čoveka sposobnog da odigra na svih pet pozicija u timu, igrača koji je pokazao da otpisani mogu da budu upisani u istoriju.
Radovao se tome, sigurno više od svih, i sam Svetislav Pešić koji mu je pružio priliku za probu u Crvenoj zvezdi, u momentu kada je Bjelica više bio košarkaški bauštelac nego košarkaški profesionalac u izvesnoj Arkadiji iz Beča.
Ali, Pešić tada i sada nije video istog Bjelicu, tada ga je smeštao na poziciju plejmejkera, sa visinom od 211 centimetara, a sada mu Amerika insinuira da je on pravi za mesto lažne petice kojoj je posao da stoji u ćošku, ponekad predribla, trudi se da pogodi dobru odbranu i da doda jednoj od svojih saigračkih američkih zvezdi.
Sa takvom ulogom, sa pitanjem da li uopšte treba da dobije minute, da limitiranim ovlašćenjima i upitnom količinom odgovornosti, na primer, Bjelica je stigao u tim Srbije.
Takav, on Srbiji ne može da pomogne. Onakav kakvog je Pešić poslao u Evropu, preko Španije do Feberbahčea, Srbija želi i mora da dobije kako bi se snovi o medaljama pojavili kao privid stvarnosti.
Srbiji treba i Boban Marjanović. Ne kao najomiljeniji saigrač, ta pozicija je za vjek i vjekov rezervisana za Vladimira Štimca. Boban kao Boban, kao košarkaška zver koja je u dresu Crvene zvezde, a posle perioda u Megi i rada sa Dejanom Milojevićem, harala Evropom i zavredila poziv jednog Grega Popoviča.
Nažalost, kod "ludog Srbina" Boban nije našao sebe - on ili neko oko njega, sedam miliona dolara po godini vredan ugovor Detroita je bio važniji, a ni boravak u Dalasu, uz Luku Dončića, nije mogao da vrati sećanje na "onog" Bobana.
A taj Boban je bez driblinga, bez previše komplikovanja, sa mnogo osećaja, košarkaške pameti i basketaških fazona bio jedan od najboljih centara Evrope, dok je Amerika u njemu videla samo lika koji ima dobar smisao za humor i voli košarku.
Kakvog će Jokića Srbija dobiti? Seća ga se Srbija iz Mege, ali ga se ne seća u žestokoj borbi za trofeje, pod žestokim pritiskom i odgovornošću koja se može meriti i vojničkim činovima.
Finale Zapadne konferencije NBA lige može da bude samo slika toga i ostaje samo da se nadamo da će Kari Pešić, vic-majstor iz Pirota, uspeti da pronađe novu žicu u somborskom tamburašu.
Jer, rezonantna kutija Srbije mnogo je, mnogo i neuporedivo veća od Američke.
I baš zbog toga, Srbija neće skoro moći da vidi koliko može da dobije od Alekseja Pokuševskog, već dvogodišnjeg NBA igrača ili Nikole Jovića, novog projekta agencije Beobasket i kluba Mega koji je u ABA ligi i na domaćim terenima u seniorskoj košarci proveo svega jednu sezonu.
Sada momak koji je preuzeo "peticu" Predraga Danilovića u Majamiju to zna i seća ga se, u rutini mu je, kao i u Letoniji Avramoviću ili Davidovcu, kao Ristiću koji je igrao u zahtevnoj VTB ligi.
Sećao se svega i Filip Petrušev netom pošto je postao MVP ABA lige.
U Letoniji nismo videli da se seća, jeste postao prvak Evrope, ali je zaboravio kako izgleda igrati srpsku košarku jer nije igrao ni tursku u Efesu, zakovan za klupu ili tribine.
I u svemu tome, Srbija mora da uradi nešto za sebe. Mora da stvori uslove da joj ni Amerika ni Evropa ne mogu odvesti talente koji čim zasijaju budu prebačeni na tuđe nebo. A Srbija je zemlja zvezdi. Košarkaških zvezdi. I nijednoj Americi, a ni Evropi, ne treba dozvoliti da joj ih lako skinu.