Ovako mlada kantautorka Hristina Vuković za Sputnjik opisuje svoj album prvenac pod nazivom „Bedem“ koji priprema u saradnji sa diskografskim kućama Kroacija Rekords i PGP RTS. Ona je ovih dana objavila spot za pesmu „Sami zajedno“ koja je jedna od osam numera koje će se naći na novom albumu.
„Može se reći da je ono što je do juče bio dečji san i gotovo nedostižan ideal koga su me savetovali da se okanem, odjednom prestalo to da bude. Počela sam da živim, na neki način, sve to što bi jedna mala ja volela da živi. Sa osmehom pomislim kako bi sedmogodišnja Hristina bila srećna da me vidi gde sam sada“, započinje svoju priču talentovana Hristina.
Kada i kako je započeo tvoj muzički put? Koji su to prvi koraci koje si napravila u svetu muzike?
-Moj muzički put je započeo, čini mi se, od kada znam za sebe. Praktično od kada sam progovorila, nešto sam pevala uz mamu, tatu, posle i sestru. Relativno rano sam počela da sviram klavir. Posle niže muzičke škole upisala sam srednju, i mada sam akademski završila na drugom polju, na psihologiji, uvek sam paralelno sedela na te dve stolice i bavila se muzikom više potajno nego ozbiljno. Tek pre sedam, osam godina sam u te vode ušla profesionalno i od tada kreće neki ozbiljniji rast u mom bavljenju muzikom.
Bila si učesnik jednog poznatog muzičkog takmičenja. U kojoj meri ti je ono dalo vetar u leđa? Ili te je možda na trenutak obeshrabrilo?
-Danas na to gledam kao na važnu lekciju. Sa ovom pameću i iskustvom ne bih ponovo učestvovala na sličnim takmičenjima zato što mislim da mene muzika interesuje na drugačiji način. Čini mi se da je na sceni dosta dominantan motiv slave, spotlajta i novca, koji nisu moji primarni motivi da budem ovde gde sam i da radim ovo što radim. Bilo je sporno to što nisam osećala da mogu da nađem svoje mesto u sredini koja teži ka tome da budemo slavni, poznati, da imamo hit pesmu. Za mene je muzika oduvek bila nešto drugo. Verovatno me je sve to razočaralo u prvom trenutku, ali od tada je prošlo skoro deset godina, pomoglo mi je da trasiram svoj put i da kažem: „Aha, dobro ovo nije za mene. Nešto drugo jeste, hajde da vidimo šta bi to nešto drugo bilo“.
Stvaraš svoju muziku, ne prilagođavaš se trendovima. Da li su postojale situacije kada si razmišljala da li će publika shvatiti emociju koju želiš da im preneseš?
-Tek sam na početku. Izbacila sam prvi singl, to je moja prva mala pobeda nad samom sobom pre svega, a onda i nad tim nekim sredinama koje pokušavam da zaobiđem, a da u njima ipak postojim, kao što je muzička industrija u Srbiji. Album ima osam pesama koje su jako lične i rasterećene od potrebe da se nekome dopadnu, što možda može da naruši njihovu komunikativnost. Zaista ne mogu da predvidim kako će publika da ih čuje i oseti. Ali, ako nešto nije upitno u celoj priči, to je moja iskrenost i čitavo moje biće koje je utopljeno u te pesme. Trudim se da mnogo ne razmišljam o tome da li će ljudima da se svidi ili ne. Mislim da posao bilo koga ko stvara bilo šta nije da se pita kako će to da se primi s druge strane, nego da priča svoju istinu. Ja kroz moju muziku pričam svoju istinu i šta god da se sa tim dogodi, srećna sam što sam u prilici da to radim.
Odakle crpiš inspiraciju? Da li je to privatan život, društvo i svet u kojem živimo ili nešto treće?
-Svi događaji koji u meni nešto pomere, bilo da su došli iznutra ili spolja su inspiracija. U tom smislu to jesu moja autentična iskustva i neka pitanja koja mene muče. Album se bavi usamljenošću, otuđenošću, kroz različite teme – od intimnosti i fizičkih kontakata kakva je „Sami zajedno“, do drugih pesama koje se kroz neke druge uglove bave istom tematikom.
Koliko ti psihologija, pomaže u stvaranju pesama?
-Dugo ni meni nije bilo jasno zašto psihologija i muzika i kako to da povežem. Međutim, kako sam dublje gazila u svoje pisanje i shvatila da su teme koje mene okupiraju unutrašnje teme, uvidela sam da je tačka koja ih povezuje to bavljenje unutrašnjim i jedan isceljiteljski potencijal. Mene je muzika dosta isceljivala u životu. Svi imamo neke pesme koje smo slušali kada nam je bilo teško, koje kao da su opisivale naša osećanja, kao da su govorile – hej, razumem te. I to nam je nekada bilo značajnije nego sve na svetu.
U poslednje vreme često te možemo videti na nastupima velikih domaćih zvezda kojima pevaš prateće vokale. Koliko je taj poziv doprineo tvom sazrevanju u muzičkom smislu?
-Ovaj posao podrazumeva više terena na kojima čovek može da raste i da se bavi sobom. Često čujem da ljudi kažu za nekog da je jako talentovan, ali ako taj neko ne radi dovoljno i ako ne ovlada veštinom dovoljno, to je kao da nema vokabular da ispriča svoj talenat. Sve ovo je trening tog vokabulara, trening veština, sam nastup, izaći na veliku binu, svirati sa desetak vrhunskih muzičara, pevati iza najvećih zvezda, to su vredna iskustva. Iako posredno nemaju veze sa mojom muzikom, mojim ličnim senzibilitetom ta su mi iskustva pomogla da se osetim dobro na bini, da je doživim kao svoje mesto, iako sam pozadinski izvođač, da prebrodim sve te strahove od ljudi, od mikrofona, od greške… Sada sam već u stanju da u potpunosti uživam na bini. Mislim da je to odlična priprema za ovo čime hoću da se bavim.
Tokom pandemije si snimila onlajn neke obrade stranih hitova u saradnji sa internacionalnim orkestrom, kakvo je to isksutvo, da li je postojala trema?
-Jako dugo sam se mučila sa tremom i od nje patila. Desi se ponekad i danas da me uhvati, ali sad je ta trema više neko pozitivno uzbuđenje koje me stavi u fokus i u službu toga što je pesma i kompozicija. Članovi orkestra „Josef & Friends“ su divni umetnici s kojima je saradnja bila besprekorna. Uvek uživam da sa kreativnim ljudima pravim nešto novo, počastvovana sam kada mi neko da prostor da se izrazim u pesmama koje su veliki izvođači već maestralno otpevali. Korona nas konačno pušta malo da dišemo, pa se nadam da ćemo imati prilike i da uživo izvedemo neke od tih kompozicija koje smo snimali.
Numera „Sami zajedno“ je probila led i prva izašla pred publiku. Zašto si se odlučila da ti baš ona bude prvenac?
- Kako se album pisao, sam se slagao u neki redosled. Po toj nekoj njegovoj unutrašnjoj logici, „Sami zajedno“ se nametnula kao prva pesma. Sam naziv sadrži ono što je glavno pitanje celog albuma – jesmo li sami u svojoj usamljenosti. Zašto moramo da budemo usamljeni ako smo svi tu? Kako uspevamo da budemo toliko otuđeni, a jedni sa drugima? I kako čak i u tim odnosima koji bi trebalo da su najbliskiji uspevamo da zaobiđemo jedni druge i da tražimo jedni od drugih ono što treba da tražimo od sebe, jer smo pre svega otuđeni od sebe. Igram se tim pitanjima, a istovremeno pričam o svojim osećanjima. Zašto se svi mi ne povezujemo malo više na nekim dubljim nivoima od ovih instant koje živimo svakodnevno - to pesma „Sami zajedno“ a i ceo album „Bedem“ postavlja kao pitanje.