Riba dragana, crni torpedo...10 najopasnijih životinja Sredozemnog mora /video, foto/

Sredozemno more je skoro u potpunosti okruženo kopnom. Prostire se od Atlantskog okeana na zapadu do Azije na istoku, dok se severno i južno od njega nalaze Evropa i Afrika.

Naučnici procenjuju da je Sredozemno more trenutno dom za 17.000 različitih vrsta, što ga svrstava u najbogatije morske sisteme na svetu. Njegove vode predstavljaju jedinstvenu sredinu koja pruža idealne uslove za različite vrste riba, morskih trava, kornjača i drugih morskih životinja.

Razvojem turizma i sa povećanjem svetske populacije, zabeležen je veliki broj susreta ljudi sa neobičnim stanovnicima njegovih morskih dubina. Sledi spisak deset njegovih najopasnijih životinja.

Poznata i kao riba-škorpion, koju ne treba mešati sa jedinkama iz porodice Scorpaenidae. Njen otrov na ljudsko telo deluje kao neurotoksin i pored velikog bola, ubod na bodlju prvog leđnog peraja izaziva otok, mučninu, glavobolju, teško disanje i bolove oko srca.

Ova riba se teško uočava jer se vešto kamuflira u pesku čekajući plen, pa se neretko dešava da na nju stane ljudska noga. Toksin ove životinje je toplotno labilan, stoga naučnici sugerišu da ga je moguće neutralisati ako se na mesto uboda stavi nešto toplo.

Prethodnih godina je morski pauk uočen na peščanim plažama u Ulcinju, ali i u hrvatskom delu Jadrana. Međutim, geografska rasprostranjenost ove ribe prevazilazi granice Sredozemlja pa se može naći i u Severnom moru.

Ova meduza je zapravo kolonija sitnih organizama zvanih zooidi, što znači da je to ustvari grupa od nekoliko jedinki koje žive u simbiozi. Njegov otrov, ubrizgan kroz pipke duge i do 10 metara je neurotoksičan, citotoksičan i kardiotoksičan. Ova moćna kombinacija, prema tvrdnjama naučnika, izaziva veliki bol i može ubiti čoveka.

Neretko se ovi organizmi zaglave na obalama, gde njihove toksične nematociste iz pipaka mogu ostati otrovne nedeljama ili mesecima u vlažnim uslovima. Najčešće se može videti na obalama Atlantskog, Indijskog i Tihog okeana, kao i na pučini. Iako ova životinja nije viđena u Mediteranu sve do 2018. godine, danas je njegov često gost. Veruje se da je stigla do njenih obala zbog porasta temperature vode.

Ova riba ima izgled koji se savršeno uklapa među morske stene u kojima voli da provodi vreme. Njena dužina ne prelazi 20 centimetara, a celo telo joj je prekriveno izraslinama koje podsećaju na bradavice.

Većinu svog života riba kamen provede na dnu tropskih mora i indijskog Pacifika. Međutim, naučnici tvrde da se sve češće pojavljuje i u istočnim delovima Sredozemnog mora, a najverovatnije je da svoj put iz Crvenog mora - gde je do skoro bila njihova krajnja zapadna zona rasprostiranja - nastavila kroz Suecki kanal. Prvi zabeležen slučaj datira iz 2010. godine, kada je nađena na obalama Izraela.

Svoj plen čeka u zasedi, a na većinu pokreta reaguje razdražljivo. Tom prilikom ona širi i do 17 šiljaka opremljenih sa po dve otrovne žlezde, koji probijaju kožu i ubrizgavaju paralizujuću supstancu koja može da ubije čoveka. Naučnici je smatraju najotrovnijom ribom na svetu, a njen fatalni otrov se naziva verukotoksin.

Nakon prodiranja otrova u krvne sudove, on uništava crvena krvna zrnca i utiče na centralni nervni sistem. Ovo dovodi do bolnog stanja šoka, zbog kog osoba može i da izgubi svest. Naučnici jačinu njenog otrova porede sa kobrinim. Prva pomoć pri njenom ubodu prema savetima stručnjaka uključuje potapanje zahvaćenog ekstremiteta u toplu vodu.

Carybdea marsupialis je mali organizam cilindričnog oblika - oko tri centimetra, čiji otrov izaziva opekotine, bolove u mišićima i zglobovima, gubitak svesti i u nekim slučajevima smrt. To je beskičmenjak koji voli da pliva u blizini obala, a najlakše ga je videti noću. Stoga se roniocima i kupačima savetuje da tada budu posebno oprezni.

Njegovo zvono ima veći broj malih belih ili žućkastih bradavica sa ubodnim ćelijama, a ova vrsta se može razlikovati od drugih sličnih po crvenim trakama na pipcima. Iako ubod ove životinje nije jedan od najsmrtonosnijih i dalje se smatra jednom od najopasnijih životinja u Sredozemnom moru.

Ovo je jedna od najopasnijih životinja na Mediteranu i svakako jedna od najstrašnijih izgledom. Ugrizom ubrizgava u telo čoveka hemolitički otrov koji uništava crvena krvna zrnca. Ipak, naučnici koji se bave istraživanjem ovih morskih životinja sugerišu da će čoveka ugristi samo u retkim slučajevima. Iako je veoma teritorijalna, ako se nađe u opasnosti murina se skriva u svojoj jazbini.

Murina je poznata kao noćna riba koja tek nakon zalaska Sunca postaje aktivna, dok preko dana spava zavučena među stene. Zahvaljujući istančanim čulima murina se smatra uspešnim predatorom, njen ugriz je strahovito brz a tek kad se plen omamljen otrovom umiri - sledi drugi, dublji ugriz.

Ova životinja može dostići više od 1,5 metara dužine i 15 kilograma težine. Uglavnom naseljava priobalne vode, i pored Sredozemlja može se naći u istočnom delu Atlantskog okeana.

Ovo je vrsta morske ribe koja potiče iz porodice Sebastidae. Poput ribe pauka, njegova tehnika lova se sastoji od kamufliranja i čekanja plena u zasedi. Poznato je da njegov otrov iako malo proučavan, izaziva jak bol i upalu. Uprkos svojoj toksičnoj prirodi, ova vrsta ribe se smatra ukusnom poslasticom čiji otrov se uništava prilikom termičke obrade.

Helicolenus dactylopterus je široko rasprostranjena u Atlantskom okeanu. A može se naći u vodama od Nove Škotske do Venecuele, i od Islanda i Norveške do Južne Afrike; kao i u celom Sredozemnom moru, na dubinama od 50 do 100 metara kao i pučini kada s vremena na vreme izroni. Smatra se retkim stanovnikom Jadranskog mora, međutim i pored male populacije ribari svake godine prijavljuju njeno prisustvo.

Ovaj veliki predator nije mogao da bude izostavljen sa liste najopasnijih životinja na Mediteranu. Sila kojom ujeda bela ajkula je prema proračunima stručnjaka i do 300 puta jača od ljudske. Pored toga, njeni karakteristični i mnogobrojni zubi lako komadaju plen.

Međutim, potrebno je znati da ove ajkule nisu agresivne životinje i napadi na ljude su veoma retki. Loša i neosnovana reputacija koju je stekla ova riba dovela ju je do istrebljenja prema mišljenju Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN).

Bela ajkula je takođe poznata i kao bela pokazivača ili velika bela ajkula, koja se pronalazi u priobalnim vodama svih većih okeana. Njena veličina može da dosegne i do čitavih šest metara.

Prema studiji iz 2014. godine, procenjuje se da je životni vek velikih belih ajkula čak 70 godina ili više, što je znatno iznad procena koje su u prošlosti pravljene. Ovo je svrstava u red najdugovečnijih hrskavičnih riba.

Atlantski torpedo izgleda slično ražama i pripada porodici Torpedinidae. Struju proizvodi u organu koji se nalaze u prednjem delu "diska" životinje. Živi u Atlantskom okeanu i mediteranskim vodama na dubinama do 800 metara. Mlađe jedinke uglavnom nastanjuju plića, peščana ili muljevita staništa, dok odrasle jedinke često plivaju i po otvorenom moru.

Atlantski torpedo je dugačak i do 1,8 metara i težak 90 kilograma. Ono po čemu je specifičan i zbog čega se našao na ovoj listi je da ga naučnici svrstavaju u najveće poznate životinje koje su sposobne da proizvedu i do 220 volti električne energije kako bi savladale svoj plen ili se odbranile od predatora.

Njegova ishrana se uglavnom sastoji od riba, iako se hrani i malim ajkulama i rakovima. Električni udar ove vrste može biti prilično težak i bolan, iako nije fatalan.

Obična morska anemona može se naći na stenovitim obalama oko obala Britanskih ostrva, sve do zapadne Evrope i Sredozemnog mora, kao i duž atlantske obale Afrike. Veoma je prilagodljiva i toleriše visoke plime i promene u salinitetu vode. Takođe, ona može da živi usamljena ili u grupama. Naučnici beleže da su usamljene jedinke znatno veće.

Pod vodom ova vrsta može da ima i do 192 pipka, raspoređenih u šest krugova. Kada se posmatra izvan vode, pipci koji se povlače podsećaju na mrlju crvenog, braon, zelenog ili narandžastog želea, prečnika do oko pet centimetara. Ima jarko plave perle koje se nalaze neposredno ispod pipaka i koje su organizovane kao spoljni prsten koji sadrži ubodne ćelije koje koristi prilikom borbi oko teritorije.

Njihov otrov prema rečima stručnjaka parališe i izaziva veliki bol kod plena.

Obična raža je vrsta iz porodice Dasyatidae, koja se nalazi u severoistočnom Atlantskom okeanu, Sredozemnom kao i Crnom moru. Obično naseljava peščana ili blatnjava staništa u obalnim vodama plićim od 60 metara, a često se zatrpava sedimentom. Obično ima prečnik od 45 centimetara, sa dodatkom prsnih peraja u obliku dijamanta kao i rep nalik biču. Prema mišljenju stručnjaka može se identifikovati po jednostavnoj boji i uglavnom glatkoj koži.

Preovlađujući plen obične raže su rakovi koji žive na dnu, iako lovi i mekušce, polihete i male ribe. Obična raža može naneti bolnu, iako retko opasnu po život ranu svojom otrovnom repnom kičmom.

Tokom antike, njegovom ubodu su pripisivana mnoga mitska svojstva. Ova vrsta nije popularna u komercijalnom ribolovu, ali se lovi u velikom broju i koristi za ishranu, riblje brašno i ulje od jetre. Njena populacija se očigledno smanjuje, a Međunarodna unija za zaštitu prirode je ocenjuje kao ranjivu.

Ova raža svojim repom ubada i ubrizgava otrov koji izaziva intenzivan i grčeviti bol. Pored toga, oblast oko uboda poprima modru boju a žrtva može da oseti mučninu i nesvesticu, iako njen toksin nije fatalan za ljude.

Ova hrskavična riba može biti dugačka do dva metra, a otrovni aparat dostiže veličinu i do 20 centimetara, piše „Nacionalna geografija“.