Aleksandar Madžar: Buka će doći i proći, a ja ću i dalje svirati Rahmanjinova

Umetnik koji je šesti u nizu koncerata iz ciklusa Betovenovih sonata održao na Kolarcu, sa kog je tradicionalno ispraćen ovacijama, za Sputnjik kaže da je bez obzira na buku u svetu optimista i da veruje da i u Moskvi i u Briselu ima razumnih ljudi.

„Kada je reč o ova poslednja dva neverovatna meseca u svetu, verujem da na sreću razumnih i pametnih ljudi ima svugde. Ima ih u Moskvi, ima ih i u Briselu. Kao najrečitiji komentar na to, hteo bih da izdvojim reči jednog mog bliskog druga koji je kazao da je u staljinizmu čovek bar imao pravo na proces. Ova današnja pomama na sve i svašta u izvesnim zemljama je vrlo, vrlo zabrinjavajuća. Nadajmo se da je to samo poneki napad temperature od 39.5, da ćemo je spustiti i da ćemo se sledećeg dana jedva toga i sećati, ako bude sve kako treba. Reč je o vrlo neprijatnim fenomenima, a gde su njihovi koreni, koje je tu tačno objašnjenje osim ovog dnevnopolitičkog, o tome se može dugo razgovarati“, kaže Madžar.

Umetnika koji je svoj prvi nastup na Kolarcu imao davne 1979. godine, u sali koja je za njega „divna dvorana natopljena sećanjima i navikama“, pitamo da li se i šta menjalo od te premijere – Kolarac, Betoven, odnosno njegov odnos prema svemu tome.

„Šta se ne menja! Pogledajte samo poslednja dva meseca šta se sve promenilo. A i uvek se setim jednog Rilkeovog stiha ‘Ostanka nema – nema, ništa ne stoji na mestu i sve prolazi`. Evo, mi smo već dva minuta stariji nego kad smo počeli da razgovaramo. Svaka epoha ima osećaj za sebe da je doživela neke neverovatne promene i da nijedna prethodna generacija nije morala da istrpi baš toliko stresova i promena. Naše vreme je krajnje dinamično i u dobru i u manje dobrim stvarima. Setim se tako generacije Riharda Štrausa i Sergeja Rahmanjinova, ljudi koji su rođeni ili su se obreli tamo gde često još nije bilo ni železnice, a koji su umrli, četrdesetih godina dvadesetog veka, desilo se to u nekom potpuno novom svetu sa telefonima, avionima... Mislim da su se oni namučili više nego mi“, smatra Madžar.

Podsećamo ga da su se u njegovom muzičkom trajanju koje nije malo, takođe dogodile dramatične, istorijske promene. Da li je onda mašta – ona ista koju je davno detektovao novinar Tajmsa kada je kazao da je Madžar najmaštovitiji učesnik nekog muzičkog takmičenja – bila način da se prevaziđu sve te promene koje je donosio svet?

„Mašta smo mi, to je deo našeg identiteta. Čini mi se da se svi mi sastojimo iz dva dela, jednog koje je nepomerivi, centralni deo naše ličnosti koji stoji i hvala bogu što je to tako. Ovo ostalo je neki propustljivi deo nas koji je krajnje prijemčiv i on je verovatno zabezeknut što nismo više u 1979. nego u 2022. i što se toliko toga oko nas menja. Tu i nostalgija, naravno, postavlja svoje klopke. Moje iskustvo spaja dve izuzetne godine provedene u Moskvi u vreme Perestrojke, u vreme neke neverovatne, kako to zove Salman Rušdi „epidemije optimizma“ i iskustvo mojih poslednjih trideset godina provedenih uglavnom u Belgiji, malo u Švajcarskoj, malo u Hamburgu, što je naravno neki sasvim drugi svet i te sredine se međusobno jako razlikuju.“

O svom „druženju“ sa Betovenom i njegovim sonatama, o načinu na koji pronalazi put do dela velikog majstora, Madžar otkriva da je taj put -intuitivan.

On dodaje da je prirodno da se u sviranju dogodi umetnikovo „skretanje“ sa puta, da muzika jednostavno ima snagu da ponese i učini da se sa tog puta skrene.

„Bez tog skretanja se i ne može. Sve mi isplaniramo i sve lepo namestimo ne bi li se u poslednjem momentu, ipak, to onako protreslo kao džak brašna i sa nadom da će iz toga izaći nešto čime ćemo se i sami mi iznenaditi. A što se tiče velikih promena, eto još jednog umetnika koji je rođen u jednom svetu, a preminuo u drugom. Od 1770. do 1827. Evropa se pretumbala kompletno kroz Francusku revoluciju i Napoleonove ratove. Izgleda da smo sa Betovenom u dobrom društvu što se tiče žrtava stresa. On je neiscrpan kompozitor, toliko da ovo što sad ovako radim, sa 53 godine, ako mu se vratim za pet ili deset godina, opet ću u toj muzici čuti nešto novo. I to je lepota univerzalnih muzičkih dela, onih koja prežive vekove.“

Na pitanje da li ima utisak da savremeni svet sve više postaje gluv baš kao i Betoven i plaši li se da dolazi neko gluvo doba u kome bi muzika i zvuk mogli izostati, Aleksandar Madžar odgovara optimistično: