Tajna najstarijih srpskih nota: Po trilama su pojali naši kaluđeri od Prizrena do Skoplja
Naše najstarije i najtajanstvenije note pratile su Srbe od Velikih seobe do manastirskih pevnica Studenice, Rače, Voljavče, fruškogorskih manastira i onih u Staroj Srbiji i Hilandaru. Danas se o trilama ništa ne zna a dokaz su našeg postojanja i naše pravoslavne tradicije
SputnikPo trilama, starom notnom sistemu, pojali su kaluđeri po manastirima, poput monaha Pavla, potonjeg patrijarha Pavla, u Rači, Vujnu, Prizrenu i svoje bogato znanje i iskustvo čitanja, pojanja i krojenja za pevnicom prenosili na mlađu bratiju.
Danas je ovo pojanje gotovo zamrlo, a svedočanstvo o nekodiranom muzičkom sistemu koji je nastao pre Mokranjčevog, sačuvao je u knjizi "Trile u srpskom crkvenom pojanju“ neumorni sakupljač zbornika trila - Predrag Miodrag, profesor u penziji Karlovačke bogoslovije i Visoke škole - Akademije SPC za umetnost i konservaciju.
Muzika „črta i reza“
On kaže da kao što su se nekada, u 10. veku, rečima Crnorisca Hrabra, nepismeni Sloveni služili črtama i rezama, tako su se i pojci služili sličnim znacima- trilama.
„Ova muzika „črta i reza“ u jednom sabijenom, jezgrovitom izgledu i značenju, tekstualnu suštinu prevodi u tonski sistem. To su specifične forme, posredstvom kojih se bogoslužbeni tekst kvalitativno uzdiže na jedan viši, duhovni nivo, jer nije isto recitovati "Oče naš" i pojati ga ili govoriti Heruviku“.
Srpska pojačka metoda
Svešteno pismo i tekst prema liturgičarima treba čitati, proiznositi i pojati na jedan poseban, svečan način, pa su, kaže Miodrag, trile jedan esencijalni način komuniciranja melodije sa tekstom nastao u 18. veku.
„Mogli bismo reći da su trile određena bogoslovska i muzička datost, metodološki omeđena srpskim pojačkim metodom, za razliku od vizantijskih neuma, ruske krjuki ili znamene notacije ili evropske notacije univerzalnijeg karaktera. Ključ za njihovo čitanje nalazi se u bogoslovskom, liturgičkom predznanju, ali i datosti i obdarenosti sa kojom se čovek rađa, a nadasve našoj pravoslavnoj veri.
Mapa srpskog postojanja
Veliki deo sačuvanih rukopisa potiče iz Fruškogorskih manastira, ili je sačuvan u njima. Među poslednjima pronađenim koje je Miodrag opisao jesu zbornici koji se nalaze u manastiru Hilandaru i datiraju iz 1930.
„Zanimljivo, baš tih 30 tih godina, moj počivši profesor crkvenog pojanja u beogradskoj Bogosloviji Svetog Save, pokojni protođakon Živadin Đorđević koji je završio Prizrensku bogosloviju pokazivao nam je svoj zbornik sa trilama. Istovremeno, sarajevsku staru Bogosloviju učio je počivši naš patrijarh Pavle koji je koristio i note i trile.“
Trile starije od evropskog muzičkog sistema
Najstariji pronađeni zbornik jeste Trilno-tono pjenije Vukosava Rafailovića iz Čačka iz 1845 godine.
„To je jedan od najstarijih do sada poznatih i ključnih rukopisnih zbornika sa trilama, nastao deceniju pre Kornelijevog dolaska u Karlovce iz Beča i notnog beleženja. U njemu se jasno vidi da se melodije crkvenih napeva obeležavaju trilicama i trilama a ne neumama niti evropskim notama. Sudeći po tome mi smo odavno u Evropi, a u međuvremenu nas naše muzičko i pojačko nasleđe svrstava u posebne stilove i locira između Istoka i Zapada, poput Srpsko-vizantijskog stila u crkvenom graditeljstvu i likovnoj umetnosti“.
Sličnost sa Rusima
U pevničkoj praksi jednoglasnog pojanja kod Rusa, postoji nešto što, ukazuje profesor Miodrag, donekle podseća na blaži oblik triliranja.
„Pojedini pojci i kod Rusa grafitnom olovkom, direktno u knjigama, beleže stanke i sporadično kretanje melodije i koriste se znacima kojim se u ruskim bogoslužbenim knjigama označavaju akcenti i jezičke celine - stroke.“
Šaljapinovo priznanje
Na pitanje da li je „slobodan notni sistem može parirati onom Mokranjčevom, Miodrag citira Fjodora Ivanoviča Šaljapina, zvezdu Milanske skale koji je govorio da od njega bolji glas ima brodjak na Volgi.
To ga je, kaže, podsetilo na jednu priču iz ruske literature koja pripoveda o načinu izbora protođakona za Saborni hram u carskom prestonom gradu Petrogradu.
„Na Dvorskom trgu slegao bi se silan svet, a kandidati bi se, na otvorenom pred svima, natpevavali i nadvikivali. Najgrlatiji ruski mužik, pobednik ovog jedinstvenog svenarodnog sabranja, verovatno je mogao parirati brodjaku sa Volge, kao i samom Šaljapinu. Šaljapin koji se prvi put susreo sa pesmom u crkvenom horu govorio je da ruski narod peva pesmu od rođenja, od kolevke i od pelena, peva uvek“.
Šaljapinova opaska bila je možda najoštrija kritika izneta na račun kodiranog muzičkog sistema.
Đak patrijarha Kirila
Kao student Duhovne akademije u Petrogradu, Miodrag paralelno završava studije Crkvenog dirigovanja, ali takođe praktikuje i jednoglasno znameno pojanje za koje kažu da je vršnjak Pravoslavlja u Rusiji; da se seli od Kijeva, preko Vladimira i Suzdalja, drevnog Novgoroda i Pskova do Moskve i Petrograda.
Tadašnji rektor Petrogradske duhovne akademije bio je sadašnji patrijarh Kiril.
„ On je bio veliki ljubitelj crkvenog blagoljepija, koje se ogleda kroz lepo ustrojeno pojanje. Odličan pojac, liturg, čuven po svom razgovetnom čitanju molitava tokom službe. Posebno je lepo čitao kanon Andreja Kritskog koji se čita prve i pete nedelje posta“.
I do dana današnjeg kada peva na ponoćnjoj liturgiji za Vaskrs, kaže Miodrag, njegov bariton je osobit.
Profesor Miodrag pronašao je dvadeset rukopisnih Zbornika sa trilama. Arhaični vid mnogih reči u najstarijem zborniku ukazuje na to da se prepisivač verno oslanjao na neki mnogo stariji predložak.