Oba kancelara žele da poguraju taj proces jer je, kako je Šolc rekao, regionu potrebna „jasna perspektiva ulaska u EU“, kao i da svako dalje odlaganje čini Zapadni Balkan ranjivim i otvorenim za uticaj trećih strana. Može li Nemačka da „izgura“ što skoriji prijem Balkana u EU i koju cenu bi Srbija morala da plati za to?
Glavni pokretač je rat u Ukrajini
Miroslav Stojanović, odličan poznavalac politike Nemačke i naš dugogodišnji dopisnik iz te države, za Sputnjik kaže da je Balkan tek zbog rata u Ukrajini postao neka vrsta prioritetne teme političara Evropske unije.
„Olaf Šolc je među prvima pominjao ideju o takozvanoj brzoj traci, odnosno, da ako neko brže vozi može pre da dođe do evropskih kapija. Nemačka može dakle tu ideju da forsira ali ne može mnogo da učini jer o tome treba da se usaglasi 27 država EU sa različitim interesima,“ podseća on.
Stojanović konstatuje da je bitka za Balkan i interesne sfere u kojima, kako kažu u EU, žele da suzbiju „maligni uticaj“ Rusije i pogotovu ekonomski Kine donekle za Uniju tek sad otkrila značaj ovog regiona.
„Međutim, da li će i koliko Nemačka uticati na proširenje Unije zavisi i od izbora u Francuskoj jer je Emanuel Makron, sadašnji predsednik Francuske, najveći protivnik širenja EU,“ podseća Stojanović.
Tu bi, kako kaže, stvari mogle da se donekle i izmene jer je Francuska do kraja juna predsedavajuća EU i ima nameru da organizuje Samit za Zapadni Balkan.
„Od toga će dosta zavisiti jer ako raspoloženje bude za proširenje EU, možda će malo Makron omekšati stav po ovom pitanju. To znači da ako pobedi, onda ima šanse da sa Šolcom, jer bez tandema Berlin –Pariz u EU ne može ništa da se desi, i on promeni stav o proširenju EU,“ objašnjava Stojanović.
Makron može da popusti
Stojanović dodaje da i Makron postaje svestan da EU ne može da se stabilizuje tako brzo kako je on to mislio da bi počela da prima nove članice.
„Što se nas tiče, s obzirom na odnos sa Rusijom i sa problemima sa Kosovom, naš put ka EU i pod nekim ubrzanim uslovima bi verovatno bio posut ekserima. Naš put ka EU će verovatno potrajati malo duže… “, veruje naš sagovornik, dodajući da dosta zavisi i od vremena u kome bi se Šolcova zamisao realizovala, i kada bi se i da li bi se uopšte realizovala.
Naime, iako je mogući uticaj Rusije i konflikt u Ukrajini zabrinuo EU i naterao je da razmišlja o proširenju, Stojanović ipak ne misli da je taj „strah“ dovoljan da se ponovi situacija iz maja 2004. godine, kada se desilo najveće proširenje EU i kada je primljeno čak 10 država Centralne i Istočne Evrope (Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka Republika, Slovačka, Mađarska i Slovenija – i dva mediteranska ostrva Kipar i Malta).
Ovim je završen dugi proces koji je praktično započeo padom Berlinskog zida i slomom komunizma u Istočnoj Evropi. Tadašnje države Centralne i Istočne Eevrope su kao svoj primarni cilj odredile članstvo u evroatlantskim organizacijama, paralelno sa reformom svog društvenog, političkog i ekonomskog sistema, što je i bio preduslov za članstvo u Evropskoj uniji i NATO.
Trenutno, Albanija, Severna Makedonija, Crna Gora i Srbija imaju status zemalja kandidata za članstvo u EU, potencijalni kandidati su BIH i tzv. Kosovo.
Austrijski kancelar Karl Nehamer, smatra da je s obzirom na rat u Ukrajini, sada neophodno ubediti skeptike u EU za proširenje, jer je zbog“ geostrateških interesa EU važno da se promeni brzina, i da se pokrenu kako bi ljudima u ovim zemljama dali perspektivu." On je dodao da jasno opredeljenje da Zapadni Balkan pripada Evropi sada mora da se sprovede u praksi.