Činjenica da je zvanična Podgorica zabranila roditeljima poginulih, veteranima i borcima sa Košara da polaganjem cveća podsete na NATO zločine 1999, a istovremeno, posredstvom telegrama sa potpisom Mila Đukanovića saučestvovala u bolu porodice preminule Medlin Olbrajt, ostavila je prostor za upitanost – šta se to desilo sa ljudima koji vode Crnu Goru tokom samo dve decenije?
Takođe, nekoliko dana nakon što je u Podgorici 24. marta organizovan veliki narodni protestni skup pod nazivom „Ne zaboravljamo“, Ministarstvo prosvete je ukorilo đake danilovgradske gimnazije zbog performansa kojim su obeležili godišnjicu NATO bombardovanja.
Ko je onda kriv za rat?
U kontekstu šizofrene situacije u kojoj se zabranjuje odavanje pošte žrtvama NATO agresije, a istovremeno glorifikuju njeni nalogodavci, politikolog Tiosav Purić kaže da su čak i glasila antiđukanovićevske ali prodepeesovske politike u ovogodišnjem tekstu kojim su podsetili svoju publiku na NATO agresiju, obznanili kako Crna Gora nije prihvatila ratno stanje sa NATO – koje je Beograd proglasio.
„Obznanjeno je da je Beograd proglasio rat. Ko je onda krivac za taj rat?“, pita se Purić.
I crnogorski krš bi proplakao
Sve to je, tumači on, još jedan iskorak ka mirenjem građana Crne Gore sa činjenicom da je zemlja u NATO uprkos narodnoj volji. Jer, dodaje, kako drugačije da razumemo to politički korektno izbeljivanje javnog diskursa u Crnoj Gori, ako ne kao nastojanje da se sve srpsko ukloni kao prepreka ka srećnom suživotu unutar jedne zajednice kakva je NATO, i u kojoj Crna Gora ima ista prava i obaveze kao moćna SAD.
„Sreća je što ta zemlja više nije ni crnogorska, nego atlantistička odskočna daska za vaspitavanje Srbije, koja je prema pisanju zapadnih medija, od Gardijana, pa nadalje, Putinov „trojanski konj“ u Evropi. Sreća je, jer da nije, i onaj crnogorski krš bi proplakao. To su pozicije onih koji su DPS hteli da zamene politikom istog sadržaja, ali drugačije mimikrije“.
Telegram porodici Olbrajt-groteska
Što se tiče atlantističkih snaga u Crnoj Gori, Purić smatra da su to su odavno postali ljudi o čijim moralnim kvalitetima ne vredi raspravljati.
Medlin Olbrajt
© AFP 2023 / Brendan SMIALOWSKI
„Telegram saučešća koji je Milo Đukanović uputio porodici Medlin Olbrajt deluje groteskno. Nemojmo se čuditi ako dogodine Milo Đukanović digne i spomenik Medlin Olbrajt. To bi bilo i prigodno. Tako da nema nikakve zabune u tome što je predstavnicima DF-a zabranjen pristup kasarni u Danilovgradu. Konačno, jasno je da je NATO jedina sila koja odlučuje u Crnoj Gori.“
Švercer, siledžija ili stranac- svejedno
Pisac i saradnik Andrićevog instituta Želidrag Nikčević ima svoje obrazloženje. Po njemu, postoje na žalost ljudi-ljigavci koji smatraju da je vrhunska životna mudrost pridružiti se najjačem – onome za koga pretpostavljaju da je trenutni gospodar situacije. Tom gospodaru, kaže, oni se besomučno ulaguju, predstavljaju se kao njegov verni saveznik, maltretiraju i špijuniraju svakoga ko se usudi da misli drugačije.
Zastava Crne Gore
© Sputnik / Lola Đorđević
„Pritom, uopšte nije bitno da li je taj gazda neki lokalni švercer i siledžija ili neki prolazni moćni Stranac – važno je biti uz njega dok se to isplati. Jer je sve na prodaju“, kaže Nikčević i dodaje da ljudi u Crnoj Gori imaju nesreću da dve-tri decenije državu predvodi političar kakav je Milo Đukanović.
Delić crnogorske sramote
On u tom svetlu vidi i činjenicu, kako kaže, podlog i kukavičkog izostanka obeležavanja godišnjice zlikovačke NATO agresije.
„To je samo delić te crnogorske sramote, za koju se ipak nadam da će uskoro biti izbrisana ili bar ublažena. Jer tamo vidim mlade, pametne, neustrašive ljude i žene koji znaju šta je sloboda, šta je čast i šta je odbrana Otadžbine.“
U konstelaciji odnosa kakva je sad u Crnoj Gori , Purić je uveren da će i dogodine Crna Gora više ličiti na zemlju u kojoj je Dan mrmota nacionalni praznik, nego na državu koja sa ponosom čuva sećanje na suprostavljanje agresorskoj politici jedne imperije.