Stvara se Zapadno „Ministarstvo Istine“: Cilj je da se otvori – drugi front protiv Rusije (video)

Tokom intervjua na televiziji „Foks“ potpisan je kao „sin bivšeg ruskog oligarha“. Zanimljivo, pomalo i uvredljivo, pošto su mlađeg Hodorkovskog svakako mogli predstaviti i drugačije.

Recimo, on je 2010. godine osnovao analitički centar Institut savremene Rusije, koliko je poznato i finansira njen rad. Svako ima pravo na svoj stav i svoje procene, to je sve u redu, samo u ovom konkretnom slučaju, problem je što sagovornik američke informativne kuće teško da ima ikakve suštinske veze sa dešavanjima u Rusiji. U Moskvi je rođen, ali je već srednješkolsko obrazovanje sticao u Švajcarskoj, fakultetsko u SAD gde i danas živi i prema ličnom svedočenju uopšte nema nameru da se vraća u Moskvu.

Na sajtu njegovog instituta publikuju se članci tipični za slične organizacije, više okrenuti ka ispunjavanju misije i dokazivanju utvrđenih hipoteza, a manje ka objektivnom sagledavanju situacije.

Zato i ta priča o „drugom frontu“ jeste „poželjno razmišljanje“ ili „učitavanje“, ono što se u engleskom jeziku označava kao wishfull thinking, a ne realnost.

Istovremeno, o pripremi te „nadolazeće katastrofe“ u Rusiji stižu „bombastične“ vesti i iz drugih izvora, mnoge od njih prevedene i ekspresno publikovane u balkanskim medijima. Jedna od njih je priča o „haosu u studiju Vladimira Solovjova“, gde su se gosti sukobili sa voditeljem zbog Ukrajine.

Čekajte, a kada to nije „haos“ u studiju Vladimira Solovjova? Pa zahvaljujući načinu na koji vodi svoje emisije postao je toliko popularan, ne samo u Rusiji, već i šire. I da, zvučaće neverovatno zapadnoj publici, ali isti novinar u emisije godinama poziva goste sa raznih strana, pa i iz Ukrajine!

Ali, ko po tim Vašingtonima i Briselima zna za Solovjova? Važno da je vest puštena u etar. Ionako, u ovom trenutku, nema nikoga ko bi oko toga mogao polemisati. Ciljano informisanje javnosti, koje se na ovakav način sprovodi samo u slučajevima rata, postalo je bezobalno.

Oglasio se i američki specijalni izaslanik Gabrijel Eskobar, poručujući kako i „Crna Gora treba da sledi vođstvo EU i da u potpunosti primeni sankcije na RT i Sputnjik“. Eto, zavisi nešto i od Crne Gore!

U Orvelovoj „1984“ ključno je Ministarstvo istine. Ono što saopšte, to je istina. Zabranom rada svih ruskih medija sprečeno je da se druga strana čuje i tako onemogućeno publici objektivno sagledavanje stanja i perspektiva.

Zato se sada provlače narativi o teškim posledicama za Rusiju, kako vojnim na terenu, tako i ekonomsko – socijalnim u društvu, što može rezultirati samo otvaranjem novog „moskovskog fronta“.

Propaganda jeste moćno sredstvo. Ali, često se zaboravljaju dve stvari. Prva je faktor vreme. Druga što propaganda sama po sebi ne mora značiti mnogo, ukoliko je ne prati i institucionalno delovanje. Što se vremena tiče, sa njegovim protokom i efekti propagande slabe.

Otuda i potreba selektivnog, kontinualnog i postupnog korišćenja različitih instrumenata, bilo da se radi o činjenicama, poluinformacijama, dezinformacijama, lažnim vestima ili manipulacijama različitim podacima.

Elem, imajući u vidu da se već dugo priprema teren, upravo selektivnim, kontinualnim i postupnim korišćenjem različitih instrumenata, povesti antirusku propagadnu akciju u (pro)zapadnim medijima i nije bilo tako zahtevno. Međutim, ostalo je otvoreno čemu ovakav neselektivan, momentalan i iznenadan napad može poslužiti?

Prosto, u vrlo kratkom roku upotrebljeno je sve što je stajalo na raspolaganju, čak se prvih dana akcije nije uopšte pazilo na pouzdanost izvora, te su nekritički preuzimane i širene glasine koje su potom brzo i lako demantovane.

Istovetan pristup detektovan je na polju institucionalnog delovanja, te je protiv Rusije primenjeno bukvalno sve što se moglo. Koje to još sankcije mogu nametati, koga to još na „crni spisak“ dopisati, kako se dodatno Rusiji može nauditi?

Kada se u kontekstu propagande i institucionalnog delovanja posmatra „faktor vremena“, izgleda kako je ova aktivnost projektovana da traje kratko. U svakom slučaju, nekoliko meseci.

Šta se želi oposliti za tih nekoliko meseci? Prva varijanta – to je pokušaj primoravanja Rusije da obustavi vojne operacije u Ukrajini. Naivno do krajnjih granica, ali ovakvo razmišljanje ne treba isključiti pošto je pogled iz Brisela i Vašingtona na Rusiju često sasvim „iskrivljen“.

U kreiranju „iskrivljenog pogleda“ pomažu i „sinovi ruskih oligarha“ koji tumače dešavanja iz svog ugla, iako sa stanjem u zemlji i pogotovo procesima unutar ruskog društva nisu upoznati, nemaju sa tim nikakve suštinske veze.

Druga varijanta – i dalje postoji verovanje da će se tako izazvati nezadovoljstvo unutar Rusije i otvoriti „moskovski front“. Još naivnije od prve varijante, ali vesti koje se plasiraju na to ukazuju, uključujući i najave mlađeg Hodorkovskog. Uključujući i procene MMF – a o dubokoj recesiji i svim strašnim posledicama koje će ona ruskoj ekonomiji doneti.

Tu aktivnost Ministarstva istine ne može ništa promeniti. Pogotovo to ne može učiniti u kratkom roku, kako je planirano. A šta će se desiti u srednjem roku, za dvanaest meseci ili dve godine, to niko ne može prognozirati, pošto živimo u eri epohalnih promena. Prisustvujemo završnoj fazi transformacije strukture svetskog političkog sistema. Multipolarnost je nepovratna.

Zbog toga i tekuće aktivnosti Ministarstva istine, bez obzira na njihov intenzitet i obim, uprkos tome što će se na brojne pojedince, entitete i neke male države odraziti nepovoljno, u ukupnom rezultatu ne mogu doneti projektovani epilog. Niti će zaustaviti rusko napredovanje na terenu, niti će se tako stvoriti „moskovski front“.

Pretvoriće se u puko nametanje jedne slike o epohalnim promenama u zapadnom delu sveta i objašnjavanje sopstvenoj javnosti zbog čega moraju trpeti posledice koje su nastupile. Dalje od toga, efekata ili neće biti ili će ostati „mršavi“. Ciljevi projektovani kroz institucionalno delovanje previsoko su postavljeni, a faktor vreme loše je ukalkulisan u celu računicu.