Kalina Kovačević: Živimo u vremenu u kome ne postoje sramota, stid i odgovornost (video)

Ova priča o Beogradu pre jednog veka sa kojom se Siniša Kovačević posle 18 godina vratio na pozorišnu scenu kao pisac i kao reditelj, ispraćena je posle četiri sata igre višeminutnim ovacijama.

Radnja je smeštena u Beograd 1917. i 1918. godine kada je Veliki rat uveliko izbrisao mnoge živote i kada su vrane bile ravnopravni građani Beograda i svedoci događaja. A događaji su neočekivana prijateljstva, tihe sahrane, vešanja, grejanja na parket, dvoboji, preki sud, ali i ljubavi – čiji je cilj da upozori i podseti na sve žrtve koje rat donosi.

Komad „Godine vrana“ se dosta razlikuje od „Velike drame“ po tekstu, ali očekujemo da će biti isti po uspehu, ako ne i veći. Što se tiče teme i umetničkog kolorita ona je drugačija. Kao što svaki slikar ima različite faze, tako se i Siniša Kovačević posle dvadeset godina, odnosno od perioda „Velike drame“ vratio na scenu s novim platnom i novim tehnikama. „Godine vrana“ govore o periodu Prvog svetskog rata, ali ne iz vizure rovova već iz perspektive stanovništva u Beogradu koje je bilo pod okupacijom i u vreme kada su u prestonici zabeležene najjače zime. Među stanovništvom je vladala velika glad i dosta vrana je došlo s Urala zbog jake zime i „okupiralo“ Beograd. Osim toga, znamo da su se na Terazijama nalazila vešala na kojima su kažnjeni Beograđani visili 24 sata dnevno. Zamislite onda kakav je to paradoks da posle svega toga što smo preživeli, svi oni koji su bili zločinci u tadašnjoj Austrougarskoj, a rođeni su na teritoriji Kraljevine, imali su pravo, kada je formirana Kraljevna SHS, da pređu u srpsku vojsku i to sa činom više.

Obično se, kada pričamo o Prvom svetskom ratu i ratovima uopšte, bavimo muškarcima, a zanemarujemo kako su tada živele žene koje su morale da drže celu porodicu, da ih prehrane u teškim vremenima. Beograd je u to doba bio krcat udovicama, decom i starcima i zaista je veličanstveno u komadu istaknuto koliko žena može da izdrži i istraje zahvaljujući svojoj upornosti.

Sve vreme sam se studiozno pripremala za ovu ulogu i nisam prihvatala nikakve dodatne angažmane. To je bio svakodnevni rad koji je trajao tri meseca. Moja uloga je takva da sam sve vreme na sceni i pohvale mi govore da se trud isplatio.

Ova predstava ne govori o ratu. Ona govori o ljubavi i praštanju, o datoj reči što je u današnje vreme zaboravljeno. Mi nismo tu da edukujemo publiku već da je podsetimo na to šta je data reč, koliko je ona bitna, koliko je ona nekada imala težinu. Ljudskost i empatija u ratnim vremenima prave razliku između čoveka i nečoveka. Međutim, ljudi koji poseduju ove vrline, su oni koji u ratu stradaju, a oni koji gledaju ličnu korist profitiraju.

Mislim da je to novitet u srpskom pozorištu jer, osim glumaca, na sceni se pojavljuju još tri igrača klasičnog baleta, 15 igrača savremenog baleta i pet igrača uličnog plesa. Zamislite sada taj prizor kada oni od svojih tela naprave vrane i postanu deo naše scenografije. Reditelj je želeo da od tih vrana i ljudskih tela, pokaže koliko su vrane upletene u naše živote. Sam kralj Petar pojavljuje se u jednoj sceni i kaže da ima toliko vrana kao da neku smrt predosećaju.

Volela bih da živimo u zemlji gde su umetnost i kultura primarni, a ne samo kritika. Mi se često ponašamo kao da ćemo biti zauvek tu, kao da smo posebni. Ja sam shvatila da nisam nedodirljiva i zbog toga cenim život koji mi je dat i smatram da moramo da čuvamo umetnost i kulturu. Ako zaboravimo na Dositeja, na Njegoša - nas neće biti. Nemamo pravo da narednim pokoljenjima ukinemo pravo na njih. U svetu se dešavaju mnoge strašne stvari jer su loše postavljeni prioriteti koji veličaju profit, a negiraju razum. Ako ovom predstavom otreznimo i nekoliko ljudi, mi smo učinili veliko delo. Zaista verujem da će naše društvo imati bolju budućnost jer kažu da posle kuge dolazi preporod. Radujem se tom periodu.

Verovali ili ne, ovo je prvi projekat koji u pozorištu radim sa svojim ocem i bilo bi grehota da se to nije desilo. Moramo da budemo srećni ako imamo roditelje, a još ako radimo s njima, nema veće sreće. Živimo brzo, nemamo vremena da popričamo s roditeljima, a ja sam imala sreću da se tokom tri meseca svakoga dana družim s njima. Meni to zaista nije teret i mogu samo da budem srećna što su mi oni roditelji, što su mi pružili obrazovanje i što su me vaspitavali onako kako jesu. S majkom sam, inače, sarađivala i ranije, ali mi je obično igrala svekrvu.

Opasna.