OBAVEŠTENJE ZA ČITAOCE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu, a sve video sadržaje na platformi „Odisi“ (odysee.com).
Autorski tekst Živojina Rakočevića prenosimo u celosti.
Lep dan, stari kameni most na Bistrici, centar Prizrena. Odatle se, za nekoliko stotina metara, može stići u sve najvažnije što ovaj grad danas ima. Ipak, pitanje je kako stići do svega što je ovaj grad „primernog zajedništva” imao na današnji dan pre samo osamnaest godina. Ni jedan jedini objekat, spomenik, crkva, kuća, nijedan čovek nije ostao nedirnut u etničkoj stihiji u kojoj je praktično nestalo sve što je pripadalo Srbima. Sa ovog mosta ih je najlakše tražiti. Niz reku, pa levo je Bogorodica Ljeviška, ugroženo Unesko blago čovečanstva, ispred kućica kosovske policije koja čuva i otključava hram. Unutra polumrak, hladnoća, jedan deo fresaka obnovljen, drugi još u crnim mrljama od vatrene stihije. Lepota, gotovo dve decenije, čeka da bude otkrivena. Uostalom, ova umetnost zna da čeka, bila je vekovima prekrivena malterom, jer je hram kralja Milutina u otomanskom periodu pretvoren u džamiju. Kada smo nekoliko dana posle pogroma 17. marta 2004. ušli u Ljevišku sve je bilo spaljeno, unesena burad nafte i sve što je moglo goreti pretvorili su ovaj dom duha i lepote u crnu mrlju. U priprati se, kao i danas, jedva nazirao stih persijskog pesnika Hafiza: „Zenica oka mog, gnezdo je lepote tvoje.” Inspirisan lepotom neki uticajni čovek je na arapskom ostavio svoj pečat na ovim freskama. Sada, u toj crkvi među istorijskim ranama i savremenim strahovima živi sveštenik Vladan Vukomanović spreman da se osmehne posetiocu i da posvedoči kako se život, uprkos svemu, održava.
„Dođite, molim vas, čudo je Ljeviška”, ponavlja nekoliko puta.
Ako se sa ovog istog prizrenskog mosta krene, sto metara, preko Šadrvana i dođe do Sabornog hrama Svetog Đorđa vide se njegovi goli zidovi. Ovde je do pogroma bio ikonostas iz Sent Andreje, dopremljen u 19. veku prizrenskim Srbima, okolo su bili spomenici Ivanu Jastrebovu i caru Dušanu. Lokalno predanje je govorilo da su Sent Andreju podigli Prizrenci, a Sremske Karlovce Pećanci. Sagorela je u ovoj crkvi zbirka ikona, kao što su nestale ikone i debarski ikonostas u Svetom Nikoli u Prištini; ikone u Uspenju Svete Bogorodice u Đakovici; zbirka u hramu Cara Uroša u Uroševcu; ikone rad Uroša Predića u Štimlju; ikonostasi u Belom Polju, u gradskoj crkvi u Peći, Obiliću, Kosovu Polju, Podujevu... Veliki broj umetničkih dela iz ovih hramova završio je na crnom tržištu. U Sabornom hramu živi mladi sveštenik Jovan Radić sa porodicom.
Ako se sa neravnih oblutaka od kojih je sagrađen ovaj most krene nekoliko kilometara uz reku Bistricu dolazi se do manastira Svetih Arhanđela, grobne crkve cara Dušana, bogatog vlastelinstva, kompleksa smeštenog u dnu kanjona, na zaravni pored reke. Obnova započeta tokom devedesetih godina prošlog veka, zbrisana je do poslednjeg kamena. Monasi evakuisani, a pored groba cara Dušana ostale su krive metalne šipke kojima su pokušali da sklone kamenu ploču sa njegove humke u davno srušenom manastiru. Isto tako, do poslednjeg kamena, stradao je manastir Devič u Drenici. Provaljen je i spaljen kivot Svetog Joanikija Devičkog, uništeni konaci, razorena ekonomija, unutrašnjost hrama pretvorena u tamnu mrlju, a na oltarskom delu ispisana poruka OVK, počelo je odnošenje kamenja sa zidova i seča manastirske šume. Konačno uništenje sprečila je odluka starica monahinja da se vrate na zgarište i da počnu život u srušenoj kući i svetinji. Danas su i jedan i drugi manastir obnovljeni onoliko koliko se moglo – čini se, taman, da jedva žive. Svetim Arhangelima kosovska administracija i lokalne vlasti ne dozvoljavaju završetak Crkve Svetog Nikole, a Devič čeka zaštitu i izgradnju zida oko svojih imanja koja odavno ne može da koristi.
Ako se sa prizrenskog mosta potraži život, ili ako probate da nađete nekoga ko je uspeo da se u potpunosti oporavi od pogroma, naći ćete se pred velikim izazovom. Prizrenska Bogoslovija je tu odmah pored, može se čuti školsko zvono koje poziva na časove, može se čuti njihovo lepo pojanje, mogu se čuti kosovske pesme tih mladića koji se spremaju da budu sveštenici. Sa mosta se vidi dom majstora filigrana Saše Cvetkovića, vide se terase nekoliko prizrenskih staraca. Ipak, u osnovi, život je sveden do mere u kojoj nema rađanja, nema pravog povratka. Pogrom je učinio ovaj život paralisanim, na isti način u Prištini, Gnjilanu, Lipljanu, Kosovu Polju, Peći ili Istoku. Etnička stihija nije ostavila nijedan deo života nedirnutim. U istom onom obilasku, odmah posle pogroma, na prizrenskom mostu pitali smo prolaznike: „Zašto je ubijen grad, zašto su ubili grad?” Odgovori su bili različiti: „Nisam ja odavde, nisu to uradili gradski ljudi, to je neko drugi, mladi ljudi nemaju šta da rade pa moraju da kradu!”
Kako se oseća autor i emiter vesti koji je upalio etnički fitilj i optužio Srbe da su utopili dvoje albanske dece? To je bio okidač za pripremljeni haos. Ko je istinski odgovarao za zločine koji se kreću u rasponu od spaljenog Zlatibora Trajkovića u Kosovu Polju do sprženih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj? Odgovarali su neki izolovani pojedinci, ali je sistem ostao netaknut i nekoliko godina kasnije biva nagrađen priznanjem nezavisnosti od najmoćnijih zapadnih država. Naizgled, paradoksalno pogrom iz 2004. godine ubrzao je kosovsku nezavisnost, a razorna stihija je ugrađena u sadržaj svih institucija koje kontinuirano dovršavaju svoj etnički obračun.
Na ličnom planu nema nikog ko je bez ožiljaka i ko pogrom ne vidi kao pečat mržnje. Na opštem planu jedna zrela civilizacija završila je u plamenu najvećeg mirnodopskog zločina nakon Drugog svetskog rata. Između svega toga ostao je čovek nalik ovom mostu, da preko njega prolaze sukobljene etničke, kulturološke, verske i ostale svetske sile. Šta je od njega ostalo? Ostao je kosovski Srbin, sposoban da čuva svoje nasleđe i čeka, da pažljivo čita svoje strahove i živi svoje neosvetoljubivo trpljenje.