Zločin uživo na ukrajinskoj televiziji: Ajhman govori dok Zapad ćuti nad masakriranom decom
Zapadni mediji ne samo da prećutkuju informacije o žrtvama Donbasa nego se sistematski i smišljeno prećutkuje odgovornost ukrajinske strane za genezu sukoba. Da li u zemlji u kojoj se rođendan naciste Stepana Bandere proslavlja kao državni praznik treba da čude javni pozivi na istrebljenje ruske dece u novooslobođenim Republikama?
SputnikNije samo stradanje civila prilikom besomučnog granatiranja centra Donjecka pre dva dana i kidnapovanje ruske dece od strane Oružanih snaga Ukrajine na delovima Republika glasno prećutano u zapadnim medijima. Prećutan je i viralni video koji sirovo ali upečatljivo objašnjava i plan Zapada i cilj ruske vojne intervencije u Ukrajini.
Naime, u programu uživo, citirajući reči Adolfa Ajhmana, ukrajinski novinar Kanala 24, glorifikuje nacistički narativ, i poziva na dalje ubijanje ruske dece.
„Jer ako deci ubijete roditelje, ona će svakako odrasti i osvetiti se. Pošto me nazivate nacistom, učiniću sve što je u mojoj moći da vi i vaša deca nikada ne živite na ovoj zemlji“.
Kako je u zapadnom medijskom prostoru prećutana istina o otmicama i ubistvima ruske dece u Donbasu kao i činjenica da se ona vrše u ime vrednosti koje je baštinio nacizam?
Zaboravljeni povod za rat
Reč je o strategiji zapadne medijske propagande, smatra teoretičar kulture Vladimir Kolarić, koja, kao i svaka propaganda, podrazumeva filtriranje informacija.
„Jedna od bitnih stvari koje se strateški i tendenciozno prećutkuju, a to nije slučajnost, jesu uzroci i povodi rata koji traje osam godina i koji je prve dve godine obeležen velikim razaranjima i zločinima počinjenim od strane ukrajinskih snaga“, kaže Kolarić, podsećajući da su sve vreme primirja za ovih osam godina vršena borbena dejstava u kojima je poginuo veliki broj ljudi, i veliki broj je povređen.
Vera u Bandera
Drugi veoma važan mehanizam Zapada ticao se, primećuje Kolarić, dehumanizacije Rusa, omalovažavanja njihovih žrtvi kao i unošenja straha od iracionalnosti i brutalnosti njihove akcije.
„Istovremeno se napadno umanjivalo prisustvo fašističkih i nacističkih tendencija u ukrajinskom društvu koje je organizovalo otvoreno nacističke manifestacije koje su bile brojne i veoma posećene, i eksplicitno pozivale na brutalnost prema Rusima“.
Kolarić ukazuje na činjenicu da su elementi istorijskog revizionizma bili vrlo prisutni u ukrajinskom društvu u prethodnom periodu. Ti elementi su se pre svega odnosili na otvorenu, od strane države podržanu revizuju nespornih zločina saradnika okupatora u Drugom svetskom ratu nad Rusima, Jevrejima, Poljacima i ostalima.
Ruske žrtve manje bitne?
Iza svakog tog revizionizma, kaže Kolarić, stajala je država.
„Danas prećutkujući stradanje civila i dece u Donbasu, sugerišu svojoj publici da su ruske žrtve manje bitne nego bilo čije drugo. To pravdaju navodno isključivom krivicom Rusa za taj rat, a sa druge strane konstrukcijom koja rusku istoriju predstavlja kroz istoriju agresije, napada i iracionalne žrtve. Propagandni Zapad u Ukrajini pokušava da izvršu neku vrstu dekontekstualizacije sukoba“.
Dok nastoji da ubedi svoje konzumente da ruska strana nije imala razlog za napade i da je to neka vrsta proizvoljnosti, zapadna propagandna mašina umanjuje odgovornost ukrajinske strane za početak i genezu sukoba, kao i sadašnje stanje na terenu.
„Zapad dozvoljava i legitimizuje dehumanizaciju Rusa“.
Nije to samo izjava poludelog čoveka
Poziv ukrajinskog novinara na ubistvo ruske dece Kolarić ne tumači kao izjavu jednog ludaka u jednom trenutku, već smatra da ova izjava pripada genezi istorijskog revizionizma i uticaja nacizma koji je vidan u ukrajinskom društvu.
„Ako imamo glorifikaciju čoveka u nacističkoj uniformi, znamo za ulogu Azova i Ajdara kao i nacističke manifestacije, izjava tog nesrećnog novinara nije neobična i nije eksces jednog poludelog čoveka u ratnoj situaciji nego je zapravo nešto što je sistematski podržano od strane jednog dela ukrajinskih centara uticaja. Na ovaj način sugeriše se Zapadu i zapadnoj publici da život ruskog čoveka koji nije civilizovan manje vredi od života civilizovanog zapadnjaka“.
Ove iskrivljene predstave duboko su urezane u narativ rusofobije. Međutim, ukazuje naš sagovornik, najveći problem rusofobije je taj što to ona u stvari dehumanizuje nosioce jedne čitave kulture, ne njih lično, već njihovo nasleđe, identitet, ono na čemu se on temelji.
Zapad podstiče mržnju prema svemu ruskom
Na pitanje koliki je prostor u propagandnom miljeu zapada ostavljen za istinu, Kolarić kaže da je Zapad krenuo sa oštrom propagandom, isključivo apsolutizovanom.
„Cilj je pokazati da je Rusija aspolutno kriva, da je njen postupak apsolutni presedan i aspolutno nelegitiman. Zapad nastoji da svim sredstvima to objasni svom stanovništvu kako bi opravdao svoju ulogu, dodatno podstakao ukrajinski narod na otpor i dugotrajnu mržnju prema svemu ruskom, ali i da bi izvršio pritisak na Ruse upućujući ih na strah za sopstvenu poziciju“.
Međutim, Kolarić naglašava da postoje i izvesni glasovi na Zapadu među onima koji nešto bolje razumeju situaciju u Ukrajini i u ovoj složenoj situaciji pokušavaju da budu objektivni kako bi sačuvali izvesne principe.
Rusofobija ne atakuje samo na Ruse
Nisu usamljeni ni glasovi onih koji osuđuju postupak Rusije ali reaguju protiv ispoljavanja rusofobije kao rasističkog postupka od strane zapadnih zemalja gde se zabranjuju i mrtvi ruski pisci i elementi ruske kulture.
„Rusofobija kao rasisitička pojava zabrinjavajuća je i sa aspekta stanja zapadnog društva. Jer to uklanja mogućnost racionalnog dijaloga, slobodne volje, slobode izbora i savesti što je vrlo opasno za zapadno društvo koje se na te vrednosti poziva. Dakle, rusofobija ne atakuje samo na Ruse i ne tiče se samo Rusa i Rusije nego se tiče i samih zapadnih društava u kojima se kroz rusofobiju unosi jedan dodatni stepen kontrole, dominaciju elita i ispiranje mozga“.
Videćemo, upućuje Kolarić, koliko je sve ovo usputni proizvod jedne konkretne situacije u kojoj se Rusija želi slomiti, a koliko je krajnja namera - dodatno pacifikovanje i kontrola stanovništva zapadnih zemalja.