Radoslav Lale Pavlović: Da je lako biti Srbin, ne bi to nas zapalo /video/

Posle „Šovinističke farse“ u kojoj je kritički sagledao mentalitetske karakteristike naroda kome pripada, i posle veoma uspešne TV serije „Moj rođak sa sela“, iz pera poznatog pisca i scenariste stiže priča o Pupinu, velikom naučniku, Pulicerovom laureatu, uglednom i bogatom građaninu i – velikom rodoljubu.

Prvobitno zamišljena kao TV serija od 12 epizoda, priča o idvorskom lovcu na zvezde sada je pretočena u 12 knjiških priča.

„Moj pokušaj do dođem do Pupina i shvatim ko je on bio kao čovek, suprug, sin, prošao je mukotrpan period. Podatke sam pokušavao da skupim godinu dana, a osim spiskova njegovih nagrada, naučnih aktivnosti, doktorata… praktično nisam našao ništa. Išao sam čak i na sajtove Univerziteta Kolumbija, američkih akademija – uglavnom ništa. I onda sam došao u neobičnu situaciju da sam pred tom materijom koja se nudila – a Pupin je i sa jako malo podataka veoma zanimljiv – došao u situaciju da možda odustanem. No, pošto sam inadžija, nastavio sam i četiri puta pročitao čuvenu knjigu 'Sa pašnjaka do naučenjaka' da vidim šta sve tu nije napisano. I sreo sam jednu fascinantnu ličnost, čoveka koga potpuno slobodno možemo nazvati Leonardom da Vinčijem našeg doba“, kaže Pavlović.

Njegova knjiga koja obiluje mnoštvom likova, prostire se kroz mnogo zemalja i beleži mnogo istorijskih dešavanja započinje scenom u kojoj dečak Mihailo pokušava da uzjaše konja u galopu. Nešto slično u vidu sećanja pojavljuje se i u završnoj sceni, na kraju života. Pisac Pavlović otkriva da je istražujući 'fenomen Mihailo Pupin' saznao stvari o kojima ništa nije znao.

„Jedna od tih stvari je pojam ' Vojna krajina', deo teritorije koji ide od Petrinje a završava se Temišvarom, gde su se svakog leta svi đaci vraćali na selo i tu imali tri meseca vojnu obuku - skakanje na konja u trku, veslanje, plivanje, rvanje… To su bila fizički izuzetno spretna deca, po antičkom modelu spoja duha i tela. U vreme kada je upisao Kolumbiju, Pupin je bio prvak u rvanju, u boksu, u tenisu, u jahanju, u plivanju i u veslanju. Dodajmo tome da je na prijemnom ispitu govorio Cicerona na latinskom, a Ilijadu je na grčkom, ne govorio nego pevao. Zabeleženo je da ga je posle jednog takmičenja u plivanju, trener Univerziteta Kolumbija pitao iz kog je kluba, i kada je Pupin, malo zatečen, rekao da je iz kluba Idvor, trener je kazao: 'Imali ste izvanrednog trenera'. Ta deca iz 'Krajine' bila su izuzetno sposobna, fizički i mentalno, odrasli u legendama epskih pesma, i zbrinuti u jednom sistemu prepoznavanja darovite dece kojoj su učitelji i sveštenici određivali stipendije. Tako se i Pupin našao sa stipendijom u Pragu, a ono što nisam znao – Nikola Tesla sa stipendijom u Budimpešti“, otkriva Lale Pavlović.

Put darovitog dečaka iz Idvora koji ga je, preko Evrope odveo u Ameriku, umnogome je opredelila njegova majka Olimpijada, sugeriše Pavlovićeva knjiga. Ova skromna nepismena žena koja je ceo Novi zavet znala napamet, izborila se sa očevim kolebanjem i učinila da Mihailo napusti roditeljsku kući i pođe „na školu“ u Prag.

„Vrlo su zanimljive te dve majke, Teslina i Pupinova. Tesla kaže 'Đuka je moja otadžbina', a Pupin, u knjizi za koju je dobio Pulicera, govori da je čitavog života ustajao kad god je spominjao majku. To su neke stvari za uzor, Pupin je čovek za uzor, kao i Tesla. Otuda i moja potreba da napišem ko je bio. Svi se mi ugledamo na nekoga, u širem smislu postoje modeli na koje se nacija treba ugledati, a Pupin je svakako među nekoliko takvih. Da bi zajednica nekuda hodala mora da ima neku baklju, neko svetlo da bi znala kuda će da ide, da ne ide po mraku“.

U romansiranoj priči koja obiluje detaljima iz života velikog naučnika, od detinjstva do samoga kraja, Pavlovićeva knjiga kroz najrazličitije situacije pred čitaoca podastire razloge zbog kojih bi se valjalo ugledati na Pupina. Tako saznajemo da je ovaj izuzetni čovek, bio bogat ali da je svoje bogatstvo delio sa drugima, da je bio humanista, rodoljub, i uz sve to lep čovek. Kao Ahilej, kaže Lale Pavlović.

Pavlović kaže da mu je posebno važno bilo da skrene pažnju na odnos Pupin -Tesla u želji da dokaže kako njihov odnos nije bio rivalstvo. U završnici romana saznajemo da je Tesla jedna od poslednjih osoba sa kojom Pupin razgovara pred smrt i taj je razgovor prijateljski.

Na pitanje šta smo svi mi koji smo slušali o ovom velikom rivalstvu propustili ili pogrešno razumeli, Radoslav Pavlović kaže:

„Nismo mi ništa propustili, to su neki loši ljudi uradili da bude tako. Ima jedna pojava koja se može pripisivati našoj modernijoj eliti koja je vidljiva u njihovom odnosu prema junacima vlastite istorije. Tako je Marko Kraljević pijandura, Vuk Branković koji se odlično borio na Kosovu - izdajnik, a verovatno niko nije tako oklevetan kao kralj Aleksandar, čovek koga su u dva broja, dan za danom, u Njujork Tajmsu panagirično branili i Pupin i Tesla. Ima neka potreba koja je i danas vrlo aktuelna, a to je aktivno i agresivno osporavanje vrednosti koje pripadaju našoj zajednici. Znači, Pupin i Tesla nisu imali nikakav spor. Istraživanjem sam saznao - i to je proverljivo - da je bio neki LJ. Petković, novinar Pres biroa koji je objavljivao članke u 'Politici'. Te 1927. godine, pošto su ova dvojica bili mnogo veliki i uticajni (Pupin je bio među pet najbogatijih Amerikanaca), Petković, na nečiji zahtev, odlazi i intervjuiše Pupina tako što Pupin govori jedno, a Petković zapisuje drugo. Onda sa tim drugim ode kod Tesle koji mu kaže jedno, ali on napiše drugo. To što je u tom intervjuu u 'Politici' pisalo nema veze sa istinom, ali je prihvaćeno kao biblijska istina. Tačno je međutim da su njih dvojica bili prijatelji i da svađe nije bilo. Dokazano“, nedvosmislen je Pavlović.

Njegova knjiga ilustruje i odnos sunarodnika prema dvojici velikana, od toga da su Pupina optuživali da loše govori srpski, do toga da je austrijski špijun, da je pokrao članarinu... Zašto je to uvek tako pitamo pisca knjige „Pupin, lovac na zvezde“.

„Što se tiče dijaspore, slično ponašanje je i u poljskoj, ruskoj, italijanskoj, ali ono što nas boli je što se to dešava i sa ove strane i to je veliki fenomen, bolan i aktuelan. On se tiče tog osporavanja, samoosporavanja, autošovinizma. Kad je to krenulo, gde je krenulo, zašto udara na sve strane, ne samo na Pupina i Teslu - ne znam, ali je to nešto sa čime moramo živeti i moramo uporno govoriti istinu i ponavljati da ništa nije gotovo i naučeno. Sve dok jednog dana istina ne bude nešto što se nosi sa zadovoljstvom.“

Tesline reči da njemu ne treba pomoć, već teškoće i da najbolje radi u borbi, mogle bi se odnositi na mnoge naše velikane, smatra Lale Pavlović.

Svoj stvaralački zaokret od kritike u „Šovinističkoj farsi“ do afirmacije vrednosti u „Pupinu“ Pavlović objašnjava sopstvenim sazrevanjem ali i vraćanjem bazičnom obrazovanju:

„Aristotel je kazao da je zadatak poezije da slavi vrlinu. I ja se sad toga držim, kao i jedne rečenice iz „Oblomova“ koja mi snažno odzvanja a koja glasi - Svi govorimo o tome kako živimo, a niko ne pita zašto živimo.“