Ročište u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, po zahtevu Ukrajine kojim se zahteva da sud izda privremenu meru kojom naređuje Rusiji da prekine akciju u Ukrajini otvara pitanje da li ovaj sud ima nadležnost da sudi bez saglasnosti obe države - tužitelja i tužene.
Profesor ustavnog prava Milan Blagojević kaže bi u ovakvim slučajevima taj sud imao nadležnost da odlučuje, mora postojati saglasnost obe države, i tužiteljke i tužene. Od toga postoje samo dva izuzetka. Prvi se tiče konvencija i ugovora u kojima su države generalno prihvatile nadležnost suda, kakva je npr. Konvencija UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, čiji potpisnici su i Rusija i Ukrajina. A drugi je izuzetak je ako je država generalno prihvatila nadležnost tog suda za sve buduće sporove.
Prilično čudna konstrukcija
Profesor međunarodnog prava Branko Rakić kaže u razgovoru za Sputnjik da je za međunarodno pravosuđe karakteristično da se zahteva saglasnost država koja u ovom slučaju ne postoji.
On takođe ukazuje na činjenicu da u slučaju Ukrajine i Rusije kada je reč o nadležnosti Međunarodnog suda pravde ne postoji ni deklaracija ali se zato Ukrajina opredelila da veže nadležnost suda za Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida s obzirom na to da su obe države strane potpisinice te konvencije.
„Neobično je što se Ukrajina vezuje za to što je što se predsednik Putin pozvao da su u Donjecku i Lugansku ukrajinske snage vršile genocid nad ovim stanovništvom. Ukrajina polazi od toga da je Rusija zloupotrebila pozivanje na genocid kako bi izvršila agresiju. Ona zahteva da to sud konstatuje, a istovremeno traži privremenu meru kojom bi se zaustavile aktivnosti Rusije u Ukrajini. Prilično nategnuta i čudna je ta konstrukcija“.
Primena sile dozvoljena u slučaju samoodbrane
Svrha konvencije je, objašnjava profesor Rakić, sprečavanje i kažnjavanje slučajeva genocida, a ne sprečavanje pozivanja na genocid i akata koji se uz to pozivanje na genocid sprovode.
„Obično onaj koji pokreće tužbu tvrdi da je neko izvršio genocid ili nešto od onoga što je zabranjeno konvencijom. Ovde je obrnuto. Ukrajina traži da se konstatuje da ona nije vršila genocid što je Rusija zloupotrebila kako bi primenila silu. To je malo nategnuto i komplikovano utoliko pre što se primena sile dešava i u situacijama kada genocid ne postoji ili kada je primena sile opravdana kao u slučaju samoodbrane“, kaže Rakić.
Oslobođene teritorije Donjecke narodne republike
© Sputnik / Alekseй Kudenko
/ On podseća na rusko obrazloženje da se radi o koletivnoj samoodbrani, da su Luganjaska i Donjecka Narodna Republika nastale legalno i da im je Rusija priskočila u pomoć sa članom 51 Povelje UN koji dozvoljava samoodbranu, pa i koletivnu samoodbranu.
„Znači isključivi povod na šta se Rusija pozivala nije genocid. Međutim ima još jedna stvar. Ukrajina se poziva i na to da je Rusija učestvovala u radnjama pripremanja genocida za šta takođe teško da ima nekih dokaza“.
Istrage bez optuženih
Blagojević ukazuje i na činjenicu da Rusija nije prihvatila ni Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda.
Na pitanje da li Rusija budući da nije član Statuta Međunarodnog krivičnog suda ima obavezu saradnje, Blagojević kaže da ona ne mora da se povinuje njegovim odlukama, ali to ne sprečava taj sud i njegovog tužioca da otvori istragu i podigne optužnicu protiv bilo kog fizičkog lica na planeti Zemlji.
„Znači,oni mogu, i očekujem da će to i učiniti, otvoriti i voditi istragu i podići optužnicu protiv Putina za krivično delo agresije, a možda i za druga dela iz Statuta. Jedino što u tom slučaju ne mogu je da vode suđenje bez njega, jer to Statut ne dozvoljava, a Rusija ga neće isporučiti jer nije član tog Statuta“.
Mahanje optužnicom
No, Zapadu će, uveren je Blagojević, i to biti dovoljno, da optužnica bude podignuta i izdat nalog za hapšenje koji je izvršan u bilo kojoj drugoj državi članici Statuta, pa da onda mašu optužbom i nalogom i time brane nastavak sankcija Rusiji.
Otuda, zaključuje, Rusija između ostalog mora odlučno da se izbori i pobedi u ovom ratu koji joj je nametnut od strane NATO i EU.