Zašto je Rusija u pravu: Proglas 11 srpskih profesora prava

Iako u medijima zapostavljen, teror nad Rusima u Ukrajini od strane prozapadno orijentisanih elita sprovodi se kontinuirano, sistematski i planski, u nešto blažem obliku u periodu 2004-2010. godine, a eskalira nakon „Majdanskog“ prevrata od 2014. godine. Ukrajinske političke elite smatraju da im načelo teritorijalnog integriteta, zagarantovano međunarodnim pravom, daje mogućnost da rade šta hoće na teritoriji svoje države.

Međutim, moderno međunarodno pravo, čiji je centralni dokument Povelja Ujedinjenih nacija, upravo je građeno sa idejom da se spreči mogućnost da nekakvi ideološki naslednici Adolfa Hitlera budu u mogućnosti da nastave delo svog ideološkog preteče. A da su u Ukrajini na vlasti ideološki sledbenici nacizma sami ti sledbenici i ne skrivaju: širom Ukrajine niču spomenici nacističkom kolaboracionisti iz Drugog svetskog rata Stepanu Banderi, bitnu poziciju u vlasti imaju pripadnici neonacističkih organizacija poput Desnog sektora itd, a udarnu pesnicu oružanih snaga Ukrajine čine neonacističke oružane formacije (poput zloglasne jedinice Azov) koje nose kukaste krstove i slične nacističke simbole. Ali stvar se ne zadržava na simbolima: sve što je rusko u Ukrajini biva potiskivano, od jezika do svih drugih elemenata ruskog identiteta, a u delovima zemlje gde je veća koncentracija ruskog stanovništva, odbijanje građana da se povinuju takvoj vlasti kažnjavano je oružanim napadima ukrajinske vojske, najčešće na civilno stanovništvo, u kojima glavnu i najsuroviju ulogu igraju pomenuti deklarisani neonacisti. Procenjuje se da je u tim napadima stradalo oko 15000 ljudi, pre svega civila. Pokušaji da se mirnim putem, u okviru ukrajinske države, reši status istočnih delova Ukrajine, čije se stanovništvo samoorganizovalo u Donjecku i Lugansku narodnu republiku, nisu urodili plodom, usled istrajnog odbijanja ukrajinskih vlasti da primene Sporazume iz Minska iz 2014. i 2015. godine. Na kraju, kada je ofanziva ukrajinskih neonacista na ruske regione na istoku počela da eskalira, u pomoć svojim sunarodnicima je priskočila Ruska Federacija, koja je do tada istrajno ali uzaludno podržavala realizaciju Sporazuma iz Minska. Priznala je dve novostvorene republike i pružila im oružanu pomoć, kao poslednji lek, kada nijedan drugi nije delovao.

Posle ovih dešavanja, vodeće velike sile Zapada iznenada su se setile načela poštovanja teritorijalnog integriteta država, a za njima se u GSUN i van nje poveo i značajan broj država u svetu, uključujući i Srbiju.

Šta zaista kaže međunarodno pravo? Da li ono štiti suverenitet i teritorijalni integritet država čak i po cenu istrajnog, drastičnog i masovnog terora nad delovima njihovog stanovništva? Tj. da li se ono na ovom planu nije ni malo odmaklo od međunarodnog prava iz tridesetih godina HH veka?

Naravno da nije tako!

Činjenica jeste da savremeno međunarodno pravo štiti teritorijalni integritet i to u međudržavnim odnosima, tj. zabranjuje jednim državama da povređuju teritorijalni integritet drugih država. Članom 2. tačka 4. Povelje UN proklamovano je načelo po kome se „svi članovi (UN) u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države ...“. I Završni akt KEBS-a iz Helsinkija od 1. avgusta 1975. godine, akt sa velikim autoritetom ali bez obavezujućeg dejstva, proklamuje načelo teritorijalnog integriteta država i poziva države učesnice da poštuju teritorijalni integritet svake od država učesnica. Ovo načelo potvrđuje i niz drugih akata.

Međutim, načelo teritorijalnog integriteta primenjuje se na sistematski način, zajedno sa drugim važećim načelima međunarodnog prava, uključujući i načelo samoopredeljenja naroda. To načelo, koje je svoju posebnu afirmaciju počelo da dobija u vreme Prvog svetskog rata i to kako u SSSR tako i u SAD (posluživši kao osnov za izlazak južnoslovenskih naroda iz okvira Austrougarske i za njihovo ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom), proklamovano je članom 1. stav 2. Povelje UN koji kaže da je jedan od ciljeva UN „razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih na poštovanju na­čela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda ...“. O ovom načelu, tj. pravu naroda na samoopredeljenje, govore i članovi 55. i 56. Povelje UN, kao i niz drugih akata (uključujući Međunarodne paktove o ljudskim pravima iz 1966. godine, kao i ponovo Završni akt KEBS-a iz Helsinkija itd.). Tumačenje sadržine ovog načela, kao i drugih načela međunarodnog prava iz Povelje UN, dato je u Deklaraciji o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija iz Rezolucije 2625 (XXV) Generalne skupštine UN od 24. oktobra 1970. godine. Prema ovom aktu, pravo na samoopredeljenje uključuje pre svega interno samoopredeljenje, koje znači pravo naroda da „slobodno, bez stranog mešanja, određuju svoj politički položaj i slobodno ostvaruju svoj ekonomski, socijalni i kulturni razvoj“, dakle kao neku vrstu „prava na demokratiju“. Ali samoopredeljenje naroda može biti i eksterno, a to znači pravo na „uspostavljanje suverene i nezavisne države, slobodno udruživanje ili integraciju sa nekom nezavisnom državom ili uspostavljanje bilo kog drugog političkog položaja slobodno određenog od strane nekog naroda“.

Naravno, kako je ovo pravo u sudaru sa načelom očuvanja teritorijalnog integriteta država, ono se mora restriktivno tumačiti i prema Deklaraciji iz 1970. ograničeno je samo na tri slučaja. Prvi je slučaj oslobađanje od strane okupacije. Drugi je slučaj dekolonizacije. Treći slučaj, koji je nama ovde interesantan, iskazan je konstatacijom da načelo samoopredeljenja naroda ne sme da bude shvaćeno "kao da odobrava ili podstiče bilo kakvu aktivnost koja bi narušila ili ugrozila, potpuno ili delimično, teritorijalni integritet ili političko jedinstvo bilo koje suverene i nezavisne države koja poštuje načelo ravnopravnosti i samoodređenja naroda i koja stoga ima vladu koja predstavlja celinu stanovništva sa njene teritorije bez razlikovanja u pogledu rase, vere ili boje kože". Reč „rasa“ (pojam koji je u modernoj nauci u značajnoj meri prevaziđen) ovde bi trebalo shvatiti na način kako je određuje Međunarodna konvencija o sprečavanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine, koja zabranjuje (tj. pod rasnom diskriminacijom podrazumeva) razlikovanje zasnovano na „rasi, boji, precima, nacionalnom ili etničkom poreklu“. Dakle, narod kome je uskraćeno pravo na interno samoopredeljenje, prema Deklaraciji iz 1970. godine, ima pravo na eksterno samoopredeljenje, tj. na secesiju. Kako se radi o poslednjem leku kojim raspolaže narod koji se našao u takvoj situaciji, ova vrsta secesije je nazvana „remedijalnom secesijom“.

Gotovo identična odredba onoj iz navedene deklaracije iz 1970. godine sadržana je (dakle preuzeta) u Bečkoj deklaraciji Svetske konferencije o ljudskim pravima od 25. juna 1993. godine i u Deklaraciji iz Rezolucije 50/6 Generalne Skupštine UN usvojene 24. oktobra 1995. godine povodom pedesetogodišnjice osnivanja OUN. Razlika je jedino u tome što su u dva navedena kasnija dokumenta reči „bez razlikovanja u pogledu rase, vere ili boje kože“ zamenjene rečima „bez razlikovanja bilo koje vrste“.

Vrhovni sud Kanade je u odluci od 20. avgusta 1998. godine, povodom pitanja secesije Kvebeka (provukavši situaciju Kvebeka kroz test ispunjenosti uslova za primenu eksternog samoopredeljenja, tj. secesije od Kanade, zbog uskraćivanja prava na interno samopredeljenje i našavši da ti uslovi u slučaju Kvebeka nisu ispunjeni), na sledeći kondenzovan način naveo međunarodnim pravom predviđene situacije u kojima je dozvoljeno "eksterno" samoopredeljenje: "Ukratko dakle, pravo na samoopredeljenje u međunarodnom pravu podrazumeva pravo na eksterno samoopredeljenje jedino u slučaju bivših kolonija; u slučaju potlačenih naroda, poput naroda pod stranom vojnom okupacijom; ili u slučaju kada je jednoj određenoj grupi uskraćen stvarni pristup vlasti radi ostvarenja njenog političkog, ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja. U te tri situacije narod o kome je reč uživa pravo na eksterno samoopredeljenje zbog toga što mu se uskraćuje mogućnost da uživa pravo internog samoopredeljenja.”

U stručnoj literaturi je prisutna konstatacija da sticanje nezavisnosti Bangladeša, dotadašnjeg Istočnog Pakistana, od Pakistana, iz 1971. godine, predstavlja primer uspele remedijalne secesije. Sličnosti ovog slučaja sa slučajem republika iz Donbasa su velike: slično osporavanju formiranja (2004.) ili opstanka (2014.) vlasti na osnovu na izborima izražene volje građana u Ukrajini, i u Pakistanu je sprečeno da Narodni savez Mudžibura Rahmana u skladu sa ogromnim uspehom na izborima od 7. decembra 1970. godine uzme učešća u vlasti i da sam Mudžibur Rahman bude premijer; bunt do koga dolazi u Istočnom Pakistanu zbog nepoštovanja izborne volje biva ugušen krvavom intervencijom koja dostiže takav nivo da se za nju koristi izraz „bangladeški genocid“, priskakanje oružanih snaga Indije u pomoć narodu Istočnog Pakistana . OUN je primila Bangladeš u članstvo 1972. godine, pošto ga je prethodno priznao i sam Pakistan. Pored slučaja Bangladeša, i izdvajanje Južnog Sudana iz sastava Republike Sudan 2011. godine (iste godine postao i član OUN) takođe se smatra primerom uspele primene remedijalnog eksternog samoopredeljenja. U slučaju secesije Kosova, Međunarodni sud pravde je, uprkos insistiranju nekih od sudija i nekih država koje su iznele svoj stav tokom postupka, u svom savetodavnom mišljenju izbegao da primeni remedijalnu teoriju, što bi ga uvuklo u dokazivanje netačne tvrdnje da je Albancima na KiM uskraćeno interno samoopredeljenje (videti dole) već je pribegao jednostavnijoj formuli po kojoj međunarodno pravo ne zabranjuje secesiju koja se vrši iznutra (što bi, inače, bilo primenjivo na Donbas, gde je deo stanovništva Ukrajine ostvario secesiju iznutra, dok je u slučaju KiM secesija izvršena uz aktivno sadejstvo stranih država, uključujući i agresiju, a zatim i narušavanjem statusa uspostavljenog Rezolucijom 1244 SBUN).

Iako su sve tri navedene deklaracije akti koji nemaju obavezujuću pravnu snagu, ipak je Deklaracija iz 1970. godine (a i ona iz 1995. godine) „interpretativna deklaracija“, tj. sadrži tumačenje i razradu načela iz Povelje UN, kao obavezujućeg akta sa najvišom pravnom snagom, pa samim tim njen sadržaj izvlači pravnu snagu iz akta koji tumači. Takođe, sva tri dokumenta su usvojena jednoglasno (konsenzusom i aklamacijom) od strane svih država učesnica (u slučaju deklaracija iz devedesetih godina radilo se o preko 180 država). Konačno, i u praksi je makar jednom došlo do primene ovako protumačenog načela samoopredeljenja uz eksplicitno pozivanje na njega (od strane Vrhovnog suda Kanade, jer sama primena testa ispunjenosti uslova predstavlja primenu pravila), a još bar dva slučaja uspelog ostvarenja eksternog samoopredeljenja odgovaraju modelu remedijalne secesije (Bangladeš i Južni Sudan). Sve ovo, uprkos određenih sumnji iskazanih i u teoriji i praksi, ukazuje na činjenicu da je u međunarodnom pravu dato pravo na eksterno samoopredeljenje (secesiju) grupacijama kojima je u državi u kojoj trenutno žive uskraćen stvarni pristup vlasti radi ostvarenja njihovog političkog, ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja i da se radi o pravilu koje je steklo obavezujući karakter.

Budući da predstavlja izuzetak od načela poštovanja teritorijalnog integriteta, ovakva secesija naravno mora da bude izuzetak i poslednje sredstvo, poslednji lek, kada su sva druga sredstva za obezbeđenje poštovanja prava date grupe na interno samoopredeljenje iscrpljena (zato se ovakva secesija naziva remedijalnom). A i kršenja prava moraju da budu drastična. U Izveštaju naslovljenom „Primena prava na samoopredeljenje kao doprinos sprečavanju konflikata“ sa Međunarodne konferencije eksperata koju je UNESCO organizovao u Barseloni u novembru 1998. godine, konstatovano je sledeće: „U širem kontekstu samoopredeljenja, izdvajanje ili secesija od neke države naroda koji čini njen deo treba da bude tretirana kao pravo koje predstavlja poslednje sredstvo. Ako su dakle neka država i vlasti koje se smenjuju u njoj u dužem periodu kontinuirano tlačile neki narod, kršile ljudska prava i osnovne slobode njegovih pripadnika, isključivale njegove predstavnike iz procesa donošenja odluka naročito o pitanjima od uticaja na dobrobit i sigurnost tog naroda, potiskivale njegovu kulturu, religiju, jezik i druga obeležja identiteta od značaja za njegove pripadnike, i ako su pokušana i jasno propala druga sredstva za postizanje dovoljnog stepena samouprave, onda se pitanje secesije može pojaviti kao sredstvo za vraćanje osnovnih prava i sloboda i unapređenje dobrobiti tog naroda. Ovo pravo se može posmatrati kao analogno pravu na pobunu kao poslednje sredstvo protiv tiranije i tlačenja o kome govori Preambula Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.“

Više je nego jasno da su u slučaju ruskog stanovništva iz Donbasa svi navedeni kriterijumi više nego ispunjeni, te da su se stekli uslovi za secesiju uspostavljanjem Luganske Narodne Republike i Donjecke Narodne Republike. Treba imati posebno u vidu i sedmogodišnje odbijanje ukrajinskih vlasti da primene Sporazume iz Minska, kao dogovoreni modus vivendi koji bi izmirio zahtev za očuvanje teritorijalnog integriteta Ukrajine i zahtev za poštovanje najelementarnijih egzistencijalnih prava naroda Donbasa.

Posle dugogodišnje podrške Sporazumima iz Minska i u trenutku kada je krenula eskalacija napada ukrajinskih neonacista na rusko stanovništvo u Dombasu, Ruska Federacija je priznala Lugansku Narodnu Republiku i Donjecku Narodnu Republiku, čije je stanovništvo pribeglo secesiji kao poslednjem sredstvu za zaštitu svojih egzinstecijalnih prava.

Napad ukrajinskih ekstremista na dve navedene države, koje su, kako smo opisali, nastale na legalan način, korišćenjem prava lokalnog stanovništva na eksterno samoopredeljenje, predstavljao je međunarodni sukob, odnosno povredu zabrane „pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države ...“ iz člana 2. tačka 4. Povelje UN. U takvom slučaju napadnute države imaju pravo na samoodbranu, zagarantovano članom 51. Povelje UN. Samoodbrana može da bude individualna, ako se napadnuta država sama brani, a može da bude i kolektivna, ako joj u pomoć priteknu i neke druge države. Ta pomoć, odnosno kolektivna samoodbrana, može biti ad hoc, a može biti i predviđena nekim ranije zaključenim ugovorom (takav je recimo Severnoatlantski ugovor kojim je 4. aprila 1949. godine osnovan NATO).

Dakle, i intervencija Ruske Federacije o kojoj je reč ima svoje uporište u međunarodnom pravu, preciznije u Povelji Ujedinjenih nacija. Sve je ovo, na žalost, zanemareno od većine članica UN koje su u Generalnoj skupštini osudile ovu intervenciju. A ako bi neko eventualno postavio pitanje zašto Ruska Federacija interveniše van teritorija LNR i DNR ako brani njihov teritorijalni integritet od ukrajinske agresije, moglo bi mu se odgovoriti protivpitanjem zašto je Crvena armija 1945. godine došla do Berlina i zašto je Armija SAD došla do Elbe. Kada dođe do rata, onda važi ratna logika, a glavni element te logike je da se ratuje da bi se pobedilo.

Treba dodati i činjenicu da ovom intervencijom Ruska Federacija od sebe otklanja više nego evidentnu opasnost koju po njenu bezbednost donosi širenje NATO na istok i, konkretno, naoružavanje neprijateljski nastrojene ukrajinske vojske oružjem kojim se može ugroziti i sama Ruska Federacija. Na ovakve situacije su primenjive koncepcije preventivnog i preemptivnog rata (razlikuju se po meri neposrednosti opasnosti), na koje su se SAD pozivale npr. radi opravdanja napada na Irak 2003. godine, služeći se lažima o navodnom iračkom posedovanju „oružja za masovno uništenje“. Zanimljivo je da SAD (kao tvorci ovog teorijskog koncepta) i NATO smatraju da je pravo na preventivni i preemptivni udar njihovo ekskluzivno pravo, dok ga drugima osporavaju.

Konačno, svaki eventualni prigovor da bi remedijalna secesija mogla da bude opasna kao eventualni osnov za opravdanje narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije secesijom KiM nema nikakvog uporišta u činjenicama i međunarodnom pravu. Jer, albanskoj manjini na KiM nije bilo uskraćeno pravo na „interno samoopredeljenje“, s obzirom na postojanje ustavno definisane autonomije koja je garantovala njenu kulturu, religiju, jezik i druga obeležja identiteta. Albanski secesionisti su organizovali bojkot institucija Republike Srbije i SRJ, odbijajući sve pozive vlasti da se u njih vrate i pokušaje postizanja dogovora u tom pravcu, a zatim su krenuli i u oružano nasilje kome je država bila primorana da se suprotstavi. Upravo suprotno situaciji u Ukrajini, gde su vlasti te države uporno odbijale primenu Sporazuma iz Minska i gde su oružane formacije te države, predvođene neonacistima kao udarnom pesnicom, godinama vršile nasilje nad stanovništvom ruske nacionalnosti. Dakle, za razliku od stvaranja Luganske Narodne Republike i Donjecke Narodne Republike, secesija KiM nema nikakvog uporišta u međunarodnom pravu. A napad NATO na SRJ nije imao karakter pomoći nekoj državi u njenoj samoodbrani, dakle nije bio akt kolektivne samoodbrane koji dozvoljava član 51. Povelje UN, već je bio akt agresije na jednu suverenu državu.

prof. dr Branko M. Rakić, redovni profesor i šef Katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

prof. dr Aleksandar Jakšić, redovni profesor Pravnog fakulteta Unieverziteta u Beogradu

prof. dr Slobodan Panov, redovni profesor Pravnog fakulteta Unieverziteta u Beogradu

dr Mihajlo Vučić, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu

Goran Petronijević, advokat, predsednik Centra za obnovu međunarodnog prava

prof. dr Dejan Mirović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

prof. dr Bojan Bojanić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

prof. dr Ognjen Vujović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

prof. dr Dimitrije Ćeranić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu

dr Miloš Jovanović, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu

dr Duško Čelić, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici