On se publici predstavio u okviru ciklusa „Susreti sa stvaraocima - Masterklas” u kojima naši istaknuti naučnici i umetnici, govore o svom profesionalnom putu, karijeri u Srbiji i inspiraciji za rad i stvaralaštvo.
Ono što je Hičkok za trilere, to je Šijan za mračne komedije
Govorilo se da je ono što je Hičkok bio za trilere, Šijan za mračne komedije. Za reditelja čuvenih „Maratonaca“, „Ko to tamo peva“, „Davitelja protiv davitelja“ film je sve - i proces produkcije i osmišljavanje, distribucija, bioskopska sala. Debitovao je na filmskom platnu 1980. godine sa filmom „Ko to tamo peva“ koji je odmah dobio izvanredne kritike osim prvog prikazivanja kada se niko nije nasmejao.
„To je bila projekcija za umetničko veće. Ja sam bio očajan, pitao sam se šta sam to uradio. Ispostavilo se da je to bio pogrešan utisak.“
Koliko je utisak zaista bio pogrešan posvedočilo je i to što je film ušao u 100 najboljih svih vremena u prvih 100 godina filma, a bio je i na programu „Kan klasik“ na Kanskom festivalu.
„Nisam dobijao previše nagrada, ali mnogo mi je veća nagrada što je film prikazivan u bioskopu u Los Anđelesu, u Francuskoj što je bilo teško da to vreme. Taj je film otvorio prostor za naše filmove posle duge pauze. Uostalom, moja ambicija nije bila da postanem festivalski reditelj. Zato sam i otišao iz vizuelnih, ezoteričnih umetnosti ka komunikaciji sa širokom publikom“, napominje reditelj.
Jurimo trideset na sat
Posle „Ko to tamo peva“ došao je još jedan uspešan film – „Maratonci trče počasni krug“ prema tekstu Dušana Kovačevića koji se već uspešno igrao kao pozorišna predstava. Film je bio novi, drugačiji, a vreme između dva rata Šijan prikazuje kroz mračnu komediju karaktera.
„Moja koncepcija je bila da ’Maratonce’ snimamo kao nemi film, da bude klaustrofobično. Ta stilizacija odnosno scenografija, uz glumce i kostim, veoma su mi važni jer su to su stvari koje stavljaš pred kameru“, otkrio je Šijan.
Na pitanje da li je u priči o krematorijumu najavio mračno doba koje će uslediti, legendarni sineasta kaže:
„Zato sam, na početku filma, ubacio kadrove sahrane kralja Aleksandra, film koji je bio u zabranjenom arhivu u Kinoteci. Tu pokojnog kralja prati svečana povorka, dakle, nešto što će nam se uskoro dogoditi.“
Za priču filma „Kako sam sistematski uništen od idiota“ Šijan kaže da je bila tabu tema, a „Davitelj protiv davitelja“ pripadao je „najprezrenijem žanru“ – podžanru horora, priči o davitelju.
„To je bio pokušaj da se establišment kinematografski pomeri, zbog čega smo želeli da radimo tako prezrene teme“.
Nikada nisam pripadao filmskoj čaršiji
„Za pet godina snimio sam četiri filma, a onda je počela borba. Nikada nikad pripadao filmskoj čaršiji koja se uglavnom stvara u bifeima, a nisam pripadao ni udruženju filmskih radnika. Potom je došlo vreme Miloševića kada je umetnik morao da digne dva prsta i podrži sve što režim radi. To me nije zanimalo, čak sam i podneo ostavku na mesto direktora Kinoteke i snalazio se kako sam mogao. Međutim, jedna od suštinskih osobina uspešnih reditelja je da može da ubedi sistem u sopstveni doprinos“, naveo je Šijan.
Pored toga što su filmovi „Kako sam sistematski uništen od idiota“ i „Davitelj protiv davitelja“ bili na meti cenzure, njegov film „Spasite naše duše“ iz 2007. godine o početku rata u Jugoslaviji zabranjen je posle prvog prikazivanja.
„Taj film nastao je kao reakcija na niz antiratnih filmova za vreme Miloševićeve vlasti. Zabranjen je posle projekcije u Novom Sadu i mi smo, posle nekoliko meseci, uspeli da ukinemo zabranu ali su, u međuvremenu, propali svi dogovori za prikazivanje. Ja nemam taj film, ne znam ni gde je. Prilično je komplikovana situacija“, objašnjava reditelj.
On kaže da je njegova generacija rasla u restriktivnom sistemu, ali su uspevali da realizuju projekte.
„U velikoj meri ostajali smo bez podrške jer je generacija kritičara u to vreme bila traumatizovana sečom crnog talasa. Tu je, u međuvremenu, uletela Praška škola koja je imala čist pedigre. Ja i još par ljudi uspeli smo da dođemo do filma, ali su nam lepili etikete ’beli talas’. Sećam se kad su ’Maratonci’ bili na umetničkom savetu, pitali su me zašto snimamo film ako postoji predstava. To je očigledno bio pokušaj provokacije, na koje ja nisam reagovao. U bioskopu su rezultati bili dobri i ti su filmovi zaživeli u narodu. To je snaga filma, što ima moć da dopre do publike“.
Šijan trenutno snima film „Budi Bog s nama“ koji je posvećen prvom filmskom kritičaru i avangardnom stvaraocu Bošku Tokinu, a u nedavnom razgovoru za Sputnjik, Šijan je otkrio i nekoliko detalja.
„Boško Tokin je jedan od ljudi koji je promovisao film kao umetnost između dva rata kada su svi smatrali da je film vašarska stvar. Osnovao je prvi Klub filmofila, napisao prvu istoriju sedme umetnosti kod nas i sa Vladetom Lukićem napisao je ’Filmski leksikon’. Zapanjujuće je koliko je prikaza, teorijskih tekstova o filmu objavio u predratnoj štampi da sam se uvek pitao – za koga ih je pisao, ko ih je čitao. Sa promenom političkog sistema, on je ostao na margini, čak je bio u zatvoru jer je pisao tokom rata za neke novine. To je bilo tada kažnjivo. Sve je to kod nas pomalo traumatično i smešno, a meni je to zanimljivo. To je film o mladim ljudima koji u nešto veruju. Biće to komedija sa tužnim tonovima kao život koji je kod nas tipičan.“